Слобода је унутрашње стање човека и зато је овај филозоф себе сматрао слободним и док је био роб. Морално самоопредељење човека и његова унутрашња слобода не могу се одузети ни спољашњим ропством
„Моћ над самим собом је највиша моћ; робовање страстима је најстрашније ропство”.
(Луције Анеј Сенека, римски филозоф и писац, 4. век п.н.е. – 65)
„Филозофи су анђели у својим слушаоницама, а прави мајмуни у јавности и животу”.
(Епиктет, грчки филозоф, 50-135)
„Ниједан човјек није довољно добар да би био господар другог човјека”.
(Џорџ Бернард Шо, ирски књижевник, 1856-1950)
„Разлика између минулих времена и садашњег времена
само је у методама поробљавања”.
(Витомил Зупан, словеначки писац, 1914-1987)
Стоицизам је учење античке филозофије и био је популаран међу образованим људима старе Грчке и Римског царства. Његов оснивач је грчки филозоф Зенон (335-262) из Китиона (данашње Ларнаке), на Кипру. Главни представници су Хрисип, Сенека, Епиктет и цар Марко Аурелије. Стоичка школа је настала око 310. године прије нове ере.
Назив „стоицизам“ потиче од Стоа Поикиле – атинског „осликаног трема”, односно од колонада украшених митским и историјским мотивима. Ту су се окупљали Зенон и његови следбеници. Ову филозофску школу забранио је цар Јустинијан 529. године, са образложењем да је то паганско учење неспојиво са хришћанством.
По стоицима, свијет је саткан по законима логике, физике (монистичке филозофије природе) и етике (филозофије духа). Филозофију су упоређивали са вртом – воћњаком у коме је ограда логика, дрвеће физика, а плодови етика.
Природа и Логос
Стоичка филозофија природе заснива се на идеји Логоса (Свеума), као свега што одређује и ствара – интелигентној свјетској души или Богу. Сва природа и људски живот је оличење универзалног закона. Свијетом влада логос и због тога је све (судбински) (пред)одређено. Стоичка филозофска школа сматрала је предавање судбини централном људском врлином. Постоји активни (креативни) ум (Логос, Бог) и пасивни ум (супстанција, материја). Јасан и непристрасан мислилац (мудар човјек) омогућава и другима да разумију универзални разум – Логос.
Стоицизам је и начин живота који се доказује дјелима, а не ријечима. Мото стоика је „живјети у складу са природом и Логосом” и то је главна сврха човјечјег живота. Све је укоријењено у природи. Мудар човјек треба да „има вољу” да живи у складу са природом и са сопственим разумом и да тако постиже душевни мир. Јер, „врлина се састоји у вољи која је у сагласности са природом”.
По стоичарима, централни проблеми су етичке природе. Стоицизам је „етика врлине”, а етика је главни фокус људског сазнања – учи развијању самоконтроле и храбрости ради превазилажења јаких негативних емоција и животних искушења, јер деструктивне емоције ометају нормално расуђивање.
Сматрали су да је „врлина једино добро” и да је „довољна за срећу”. Здравље, богатство и задовољство нијесу добри или лоши сами по себи, већ имају вриједност „да би врлина дјеловала”. Добра дјела су одрази наших властитих врлина. Човјек мора да чини добро да би био честит.
Најзначајније врлине су: мудрост, праведност и умјереност. Човјек треба да се супротставља снажним импулсима које стварају љубав, страст, мржња, страх, бол…Стоици су говорили да је „блажен онај који је задовољан оним што има”. Међуљудски односи треба да буду ослобођени „гњева, зависти и љубоморе”.
Стоици су се сматрали грађанима свијета и прихватали су и робове као равне другим људима, јер су сви људи подједнако „производи” природе. Вјеровали су да је свако људско биће способно да развије позитивне врлине, без обзира на поријекло, друштвени статус или године.
Сенека је био убијеђен у моћ Божанског ума и наглашавао је снагу морала и самосвијести. „Људска душа је јача од судбине”, сматрао је. Херојски је испунио наредбу цара Нерона којом је осуђен на смрт. Пошто је себи пресјекао вене изнад длана, сједио је са пријатељима за столом и мирно расправљао о филозофским темама.
По једној анегдоти, „неколико дана прије него што је Марко Аурелије (121-180) постао римски цар, био је тужан.
– Шта ти је? – упитала га је мајка.
– Спремам се за владање – одговорио је он”.
Сматрао је да је потребно бити човјек, па онда цар; да је корисније уважавати мишљења више мудрих људи, него сопствено мишљење некритички потчинити вољи себе самог; и да је највећа побједа опростити противнику.
Од роба до слободе
Епиктет (грч. Епиктеос, 50-135) је грчки филозоф, један од главних представника касног стоицизма. Рођен је у Хијераполису, Фригија (Мала Азија). Његова мајка је била робиња, а и сам је доведен у Рим гдје је постао роб Епафродита, секретара цара Нерона. Своје дужности Епиктет је увијек обављао темељно и савјесно, не због страха од казне попут осталих робова, већ радо и с еланом, не стидећи се свог ропског положаја. Сматрао је да нико није роб коме је воља слободна.
По једној анегдоти, када је бијесни господар почео да туче Епиктета, будући филозоф је мирно рекао: „Сломићеш ми ногу”. Када му је Епафродит заиста ногу сломио, Епиктет је хладнокрвно додао: „Нијесам ли рекао да ћеш је сломити?” Епафродит се изненадио стрпљивошћу свог роба и постидио се своје суровости, а Епиктет је остао хром за цио живот. Иако је остао хром за цио живот, говорио је: „…хромост је сметња ногама, али није вољи”.
Епафродит му је након цареве смрти, због те његове способности али и велике умности, подарио слободу. Као слободан човјек, Епиктет је у Риму предавао стоичку филозофију. По наредби цара Домицијана из 94. године, заједно са другим филозофима и математичарима, протјеран је из Рима. Настанио се у Никополису, у западној Грчкој, гдје је основао своју филозофску школу. Умро је у изгнанству јер је одбио да се врати у Рим који је звао „градом гријеха”.
Тежиште у свом учењу Епиктет је стављао на морал и религију. Имао је велики утицај на развој раног хришћанства. Његово најпознатије дјело је Приручник (водич) морала (Енхиридион), а познати су и његови Разговори (Диатрибаи). Метода му је била сократовска – подучавање кроз разговоре. „Човјек има два ува и једна уста да би могао два пута више слушати него причати”, говорио је.
Овај филозоф је био од оних који знају да питају и на питања одговарају, и које је Платон називао вјештацима за разговор – дијалектикосима. У Платоновим дијалозима, питања скоро увијек поставља мудар човјек.
Добар учитељ, говорио је Епиктет, првенствено подучава властитим примјером, па тек онда ријечима. Сва имовина овог филозофа састојала се од сламнатог кревета, дрвене клупе и земљане лампе. Предавања су му слушали чак и римски цареви (Хадријан и Марко Аурелије). Епиктетова мудрост, речитост, искреност и увијек добро расположење придобијали су саговорнике. Његов ученик Флавије Аријан (римски историчар, филозоф, конзул и генерал, хеленског поријекла, око 86-146) описивао га је као говорника који је могао „навести свог слушаоца да осјети управо оно што је Епиктет желио да осјећа”.
Поднеси и одричи се
Епиктетова Васељена је, слично потоњем филозофу и математичару Лајбницу, „најбоља могућа”. Заснива се на усклађеном дјеловању два принципа: рационалног (логоносног, умног) и стваралачког (природа). Логос омогућава јединство и поредак Васељене, а природом управљају закони и она је рационална и сазнатљива.
Говорио је да је Бог, који је створио свијет и управља њиме, бескрајно добар и мудар. Зраци те доброте и свемудрости налазе се у људском уму и души. „Честит човјек је савршено испуњење људске природе”, говорио је. А истински задатак човјека је да у себи развија Божански Логос и успостави хармонију са њим, да испуни вољу Божју и да повећава његову славу. Душа је слободна и потчињена једино Богу. „Потчинити се Божјој вољи, испунити је значи бити слободан”. А разум је заједништво „са Богом у нама”.
Епиктет је наглашавао суштинску различитост душе и тијела, и смрт је замишљао као природан процес њиховог одвајања. По његовом учењу, нужно је јасно разликовање ствари и догађаја на које човјек може сам да утиче од оних који зависе од спољашњих околности. То омогућава постизање среће и душевног мира. Што је у нашој моћи, по природи је слободно.
У нашој власти су унутрашња осјећања, мисли, властито дјеловање, односно све оно што долази од нас самих. За оно на шта може да утиче човјек треба да тражи сопствено решење. Све што не зависи од њега, човјек треба да „стоички” поднесе, односно да то прихвати као такво. Не треба се узнемиравати због догађаја који су последица дејства природних или Божјих закона. Кључни слоган му је био „Поднеси и одричи се” (лат. Sustine et abstine).
Чини се да је такав морални став утицао на креирање молитве, чије се ауторство приписује Светом Фрањи Асишком (1182-1226), њемачком теологу Фридриху Кристофу Етингеру (1702-1782) и америчком теологу, етичару и ангажованом јавном интелектуалцу Рајнхолду Нибуру (1892-1971). Постоји и, готово истовјетна, молитва Сијукс Индијанаца. Она, у суштини, гласи: „Боже, дај ми снаге да прихватим оно што се не може промијенити, храбрости да промијеним оно што се може и треба промијенити и мудрости да разликујем једно од другога”.
Епиктет је говорио: „У нашој власти нијесу наше тијело, иметак, углед, наш положај у свијету…, односно све оно што не долази од нас самих. Што није у нашој власти подложно је утицајима других и зависно од њих, у туђим је рукама и може бити (од других) спријечено… Немој жељети да се све догађа онако како ти желиш, већ жели да се све догађа како се догађа и живјећеш у миру… Од човјека не зависи да ли ће бити богат, али зависи да ли ће бити срећан”.
То подразумијева прихватање своје улоге (судбине) са увјерењем да то одређује циљ властитог постојања. Сваки положај (животна улога) подразумијева дужности чије испуњавање доприноси складности Васељене. То значи радити најбоље оно што је у нашој моћи и смирено прихватити оно што не зависи од нас, са свијешћу да је то праведно.
Његове ријечи су: „…пази, добио си улогу у неком позоришном комаду, а то одређује редитељ… Ако ти се да улога просјака, мораш је одиграти у складу са карактером улоге. И исто тако мораш глумити богаља, владара или ускогрудог човјека. Твој се задатак састоји, једино и искључиво, у томе да добро одиграш теби додијељену улогу. Бирање улоге није твој посао… Упамти да си само глумац у драми чији карактер одређује писац”.
Васељена је уређено сврховито биће у коме владају праведни и непромјенљиви закони (логика). А „логика (је) неопходна – без ње чак не бисмо ни знали да ли је неопходна или није”, казао је Епиктет.
Унутрашње оружје
Не треба да се супротстављамо Богу и себе стављамо на његово мјесто. Треба неуморно радити на усавршавању врлина. То значи бити човјечнији, милосрднији, праведнији и скромнији и доћи ће оно што је добро и праведно. А све што је природно – то је и праведно.
Животна искушења треба да нам послуже за буђење унутрашње снаге да их решавамо. Потребно је „исковати унутрашње оружје (врлине) на наковњу животних проблема”. То значи задржати чврста увјерења и не изневјерити моралне принципе ни у најтежим ситуацијама. Само побједе над самим собом могу учинити човјека срећним. И Хераклит је казао да је „карактер човјека његова судбина”.
Каже Епиктет: „…препознај снаге које ти припадају и реци ‘даруј ми опасност какву хоћеш, Боже, јер ти си ми дао средства и снаге да часно прођем кроз све што се догађа’”.
Човјеково достојанство, сматрао је, почива у нашој Божјој природи. А слободна воља је нешто најузвишеније што човјек посједује, јер омогућава да достојанствено живимо и умиремо. То је унутрашње „оруђе” помоћу кога увијек можемо поступати хумано и са природом усклађено.
Слобода је унутрашње стање човјека и зато је овај филозоф себе сматрао слободним човјеком и док је био роб. Морално самопредјељење човјека и његова унутрашња слобода не могу се одузети ни спољашњим ропством. Човјек је слободан онолико колико то жели да буде. Сматрао је и да „ко се другом клања и улагује против свог увјерења – није слободан”.
Једном ријечју, у центру Епиктетовог учења јесте етика чији је циљ стицање знања о срећном животу. У човјеку је, учио је, уграђена свијест о моралној дужности, свјетском грађанству и међуљудској љубави. Људска бића, а посебно филозофи, су једина створења на свијету којима је животни циљ – стицање врлине у складу са разумом.
Својим примјером, показао је како је, и у великим животним искушењима, могуће задржати човјечност, моралне принципе и ведар дух. „Нико не може бити слободан, ако не влада собом”, поучавао је. Као и „Поступаш ли исправно, тада се не треба бојати неправедне критике”.
Строгост етичких начела, узвишеност моралног понашања, оданост племенитом сиромаштву и слободи и постојаност у највећим животним искушењима разлози су великог поштовања према овом филозофу до дана данашњег.
Милан Гајовић је дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста из Подгорице. Екслузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
