Пише: Соња Томовић Шундић
Претходни дио можете прочитати овдје
Пјесник константно проблематизује појам калокагатија, старогрчки идеал филозофије који су се састоји у јединству ријечи калос што значи лијеп и агатос што значи добар. Удруженост оног што је лијепо са оним што је добро, морална љепота наводила га је на мисао о тројединству љепоте, доброте са категоријом истине, те знањем у коме се спознаје њихов трансцедентни узрок. Пјесник иде даље у проналажењу збирног мјеста естетских и етичких вриједности, трагајући за њиховим идеалним поријеклом. Доброта и љепота нијесу само атрибути човјека, већ имају онтолошки карактер, па је њихово значење незамјенљиво у погледу постављања религиозног стадијума као завршног степена знања у коме се открива смисао људске егзистенције. Његошева важна дефиниција гласи: Човјек је религиозно биће. Човјек је homo religiosus. Човјек је створен од стране умне силе, због чега је уман и слободан. Човјек је бесмртан оним дијелом којим припада узвишенијем законодавству: Твар је Творца човјек изабрана.
Разумијевање симболичког значења овог логоцентризма је важно за схватање цјеловите поруке спјева Луча микрокозма. Логосна структура микрокосмоса директна је копија логосне структуре макрокосмоса. У варијацијама панентеистичке свеприсутности духовне енергије, оличене у љепоти и правди и енергетским присуством божије персоналности која је хришћанске провинијенције, Његош развија своје особено разумијевање људског начина постојања. Он хоће да открије званије пред Богом човјека, како пише у Посвети, одреди његову одговорност пред безмјерјем васељене, али и смисао стајања пред лицем персоналног створитеља и његовог закона. Стих: Ево жертва с олтара чистога, готово је смрзнут побожношћу из Луче представља апотеозу личног доживљаја, у којем су укључена сва духовна и душевна својства, умност и срчаност, интуиција и разум, услијед близине сакралног средишта и освештаног храма васионе руком благодатна Творца: Ко ће тебе разумјети Творче, ко л’ могућство вообразит твоје. На мјесту гдје важи: Сва ти овдје гину поњатија, вообрази сами себе гоне уврштене су тезе о несазнатљивости суштине божјег бића, али и о унутрашњем тиховању, слеђеној побожности којом се може појмити божја енергија, а душа може кретати без обзира што је вид очих поражен наднаравном свјетлошћу.
Његош се опредјељивао за термине фокусиране на лично одушевљење привлачним музичким и ликовним садржајима васељене, доживљавајући екстазу усљед панкосмичке хармоније, одлучан у ставу да је усхићеност душе једино исправно расположење у прихватању овог над-појавног чудествах дивотах. Он каже: Твар ти слаба дјела не постиже, само што се тобом восхићава. Пошто је истовремено спољашња сила, али и унутрашња енергија космоса, Бог се рефлектује у души кроз восхићеност, надрастањем сваког облика људског знања и рационалног мишљења. Занесеност, опијеност, пасионираност у религиозном доживљају Бога чини се готово еуфорична, прожимајући свих шест пјевања Луче, а врхуни у чистој радости са којом се не да ништа мјерити по интензитету и квалитету. Снага и жестина те религиозне опчињености превазилази по свом заносу свако искуство, доводи до екстатичне сједињености са бићем као бићем и оним што му по себи припада, до ентузијастичког полета према првом узроку. Тај религиозни стадијум скопчан је са проматрањем савршенства идеалног, узбуђењем које укључује елементе страхопоштовања и транса, у једном екстремном осјећају естетског, моралног и религиозног искуства изванчулне реалности.
За вјеровати је да је свијест о вриједности ових различитих нивоа знања, искустава и проживљености те највишег облика религиозног восхићења наводила Његоша да се захвали Творцу у свом Тестаменту што га је над милионима људи украсио и духом и тијелом.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
Његош је писао под снажним утицајем хеленске филозофије и хришћанске теологије, када је ријеч о његовим темељеним антрополошким схватањима, показујући такође велико интересовање за европске културне токове, али и егзотична искуства источних цивилизација. Он усваја мито-поетски образац писања од Хесиодове Теогоније до Милтоновог Изгубљеног раја и Дантеове Божанствене комедије, те романтизма XIX вијека, успијевајући да промовише самостално мисаоно расуђивање и пјесничко изражавање. Његош је јужнословенској поезији, превасходно дао немјерљиве естетске, моралне и религиозне атрибуте, медитативни карактер, сасвим изван оквира могућих културолошких утицаја и идеолошког друштвеног контекста који би спутавао његову мисао. Он персонификује ону класу пјесника, који су својом поезијом исковали активну везу са оним што хомо сапиенсу није дозвољено остварити у једној пречишћеној форми надахнутог метода писања. Његош је у неком смислу изданак високог романтизма у поезији, али и прилично усамљена фигура са својим поетским језиком језгровите прецизности, синтагмама, метафорама и симболима којима је саопштавао сопствене антополошке замисли, у основи свега различите од свега што је прочитао у литератури.
У суштини разноврсност и богатство његовог рафинираног духа чинило га је удаљеним од његових претходника, као што ће га учинити удаљеним од његових насљедника. У прочишћеној поетској форми исказивао је своја интелектуална стремљења, писао сагу невјероватно сложене слике човјека, упуштао се у одгонетање тајне постојања, што је по свему приличило једној тако вишеструко талентованој личности. Код Његоша се увијек осјећа појачан интерес за човјека. На неки начин изгледа да су његова стихотворења у функцији филозофске спознаје, везане за психолошко и морално достојанство људског бића, истраживањем недостижних контрадикторности за рационално мишљење. Његов опит бодлеровског цвијећа зла, као озбиљног поремећаја живота је свједочење како је крхка људска судбина. Та свијест о узалудности водила га је “веселом царству поезије”, гласности у којој се истицала бујица ријечи тако значајна за његова пјесничка открића. Такође је важно рећи да након естетског искуства, пресудно значајног за човјека, он се поново увјерава у смисао етичког, подигнутог у духовност изван сфере материјализма. Његош се успјешније од било кога другог носио са тешким питањима, одмјеравао и указивао, комбиновао различите слојеве и својом поезијом отворио врата “забрањеног раја”.
Петар II Петровић Његош је најасоцијативнији поета наше пјесничке традиције, успијевајући да алузијама пробуди најшири хоризонт очекивања и кодове тумачења код реципијента. Богати опус његошологије, са преко 30.000 библиографских јединица је показатељ различитих начина како да се расвјетљавају разнородни слојеви његове поезије, реминисценцијама на остале пјеснике, филозофе европске традиције. Могло би се рећи да овај самоуки изданак подловћенске Црне Горе, ипак није генерисан страним утицајима, образовним и културним асимиловањем вриједности високе културе, већ се усуђивао и осмјелио на властити искорак, будући чудесно надарен за продор у натприродне зоне као неопходну пропусницу за изванемпиријска знања.
Његош је и даље предмет помног интересовања. Његове везе са европском пјесничком и филозофском традицијом и даље плијене пажњу интерпретатора, поетски језик и даље је магнет који привлачи својом неспорном естетском упечатљивошћу. То је био пјесник филозофски обдарен, не прихватајући позитивистичка рјешења и пуку импресију о човјеку. Од свих пјесника његова ријеч је посебна по томе што протеком времена не губи на значају, не престаје да буде богати извор естетског задовољства и мисаоног уживања. Чак и трагиком људског живота прожети стихови представљају апел да се пружимо даље у тумачењу дубљих значења његове комплексне творевине, тим ремек-дјелима у којима реквијем за палог човјека и песимистички тон јесте надограђен тезама његовог антрополошког оптимизма. Тај харизматични пјесник за кога Имбро Ткалац пише да је био најљепши човјек кога је икад видио, свједок је људске трагедије, политичке и историјске драме, стијешњен између интересних зона велесила, успијевао је да у својим слојевитим поетским каденцама и њиховим опијајућим интервалима искаже различита својства деликатног филозофског мишљења, реконструише и постави своје кључне идеје везано за човјека. Више од свих Његош заслужује да није мртав, већ да се чује громогласно својим пјесничким гласом, све до доба наше савремености: Вјечна зубља вјечне помрчине, нит догори нити свјетлост губи.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
Можемо сматрати да темељни дуалистички концепт Његошев примијењен на феноменални свијет који се проширује на дихотомију душе и тијела, на ширем плану довршава се мисаоним подухватом, монистичким начелом и уласком Спаситеља у ВИ пјевању Луче, који стријелама светог просвјештенија помрачене просвјетљава умове. То возљубљено слово које је обучено у цјеловјечество, уноси принцип правичности, у смислу начела истине које је једно, вјечно и персонално биће, по узусима апофатичке теорије надсазнајног. Творац надилази појмове нашег разума, најбоље је објашњено у стиху у којем се тврди: Ја сам каже сам по себи био. Или у пјесми Црногорац к свемогућем Богу: Те си тајну тајно скрио многоструким покривалом, те се не даш да те види око душе најумније. Чак и духовна бића највишег ранга не досежу суштину Бога, већ опажају његово енергетско присуство у љепоти творевине, те свеопштем закону правде који влада у свемирској структури. Стваралачка сила универзума је беспочетна, безузрочна и бесконачна, несхватљива за нашу несавршену моћ спознаје: Почетак си сам основа и крај свега у теби је. Узрок и сврха створеног свијета налазе се у надпојавном божјем бићу, о чему свједочи исихастичка традиција хришћанске богословије.
Његошева филозофија човјека не може се исцрпити до краја. Са данашње тачке гледишта јесте апел да се питање о човјеку мора увијек изнова постављати и да свако вријеме мора наћи властиту антрополошку идеју: С точке сваке погледај човјека, како хоћеш суди о човјеку, тајна чојку човјек ја највиша. Упитаност човјека о тајни сопственог бића је трајна загонетка нашег ума, па сходно томе разлог за недовршени процес самотумачења и излагања сопственог постојања интердисциплинарним увидима. Важност свијета његошевског, у потпуности створеног ријечима поезије, значи да се истина проналази у тим границама. Његош и даље потврђује чињеницу да поезија може бити стварнија од стварности, оснажена личном мисијом пјесниковом у активном проналажењу одговора. То комплексно искуство поприма покаткад библијско-апокалиптички тон, покаткад језик најдубље филозофске рефлексије, а покаткад постаје призив свесвјетлосне хармоније, под влијањем тајнога промисла који књигу држи миробитну, управљајући драматичним васионским збивањима.
Суштински гледано, може се рећи да је само тако сложена структура пјесникове имагинације упућена на духовни преображај личности, способна да надмаши наш незавидни положај, разријеши наш парадоксални положај у метежу овом ништожности. Другим ријечима, супротности у којима се као бинарне позиције појављују добро и зло могу се промијенити нарочитом врстом моралног препорода у којима се личност духовно мијења, а све то исказано језички и стилски, преобиљем боја и звукова како би се заједнички са пјесником проживјело драгоцјено искуство, а живот органски спајао с умјетношћу. Управо та тежња да изрази своју заинтересованост за човјека sui generis, чини једну од главних порука пјесничке визије Петра II Петровића Његоша, њен скривени потенцијал, моћ да одигра важну улогу у формулисању универзалних вриједности, прихватљивих за све људе. У сваком случају, његова пјесничка ријеч не само да је синтеза колективног лика народа, његових митова, обичаја, вјере и знања, она је и стваралачка снага способна да својим општим садржајима изграђује наш лик у будућности и буде наша спона са европском цивилизацијом, својим умним промишљањем о особеном смислу људског бића и специфичностима нашег начина постојања.
Извор: Вијести
