Уз овогодишњу честитку преносимо божићну бесједу Митрополита Антонија Блума:
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Жена се порађа у боловима, али све заборавља када се дете роди, јер је човек дошао на свет. Неко нови је дошао на свет да живи, неко нови је ступио у царство пролазног живота да би узрастао до вечног живота, и рођење детета се увек поима као почетак живота и почетак вечности, још једном оваплоћене, још једном остварене, видљиве, опипљиве, која постаје део људске радости и људске једноставности.
A ипак, када размишљамо о рождеству Христовом, рођењу Сина Божијег на земљи, видимо га на сасвим другачији начин. Једна од древних минијатура која представља рођење Господње, показује нам, осим уобичајених контура пећине, Мајке Дјеве, Јосифа и познатих животиња, јасле које стоје спремне, положене на жртвени олтар. А дете лежи у њима као што је вероватно Исак лежао на олтару који је Аврам подигао да би га принео као крвну жртву Господу. Свако од нас се рађа кроз пролазни живот за вечни; Вечни, Који је сам живот, рађа се у свету да би ушао у царство смрти. Вечни, бесмртни Бог улази у царство човеково, не само (царство) створеног света, већ да би ушао у пали свет где је смрт крај сваког земаљскох ходочашћа.
Када погледамо ову слику новорођенчета, како лежи на каменом олтару, спремно за жртву, принесено, можемо се с правом запитати: “Ко то жртвује ово дете?” – и имамо одговор: то је Отац који нам даје Свога Сина да бисмо Његовом смрћу живели. Овде видимо оваплоћену, јасно изражену божанску Љубав и меру те божанске љубави. Јединородни Син се предаје на смрт, предаје на смрт ради нас. Свети Павле расуђује о том догађају, и кличе: “Једва ће ко умрети за пријатеља; а Христос умре за нас још док бејасмо непријатељи Божији”.
Бог нас је позвао у биће – то је био једнострани чин – не из Његове сопствене моћне воље, већ из неизмерне љубави. Позвао нас је у биће, да бисмо могли делити са Њим не само постојање, већ и живот, да бисмо постали причасници свега што је Он; позвани смо, по речима Светог Петра, да постанемо причасници божанске природе; позвани смо да будемо Христова браћа и сестре, синови и кћери Бога Живога. Створио нас је чином љубави и у том чину љубави, Он је Себе од почетка принео нама. А тај принос је увек жртва. Да би учинио овај принос значајним, дао нам је слободу, слободу да прихватимо и да одбацимо љубав, да Му узвратимо љубављу, или да одбацимо љубав и да Му својим делима, сваким својим ставом према Њему и животу, објавимо да нам је Његова љубав бескорисна, да је нећемо, да је узалудно то што нас је први заволео,да је узалудно то што нас је толико заволео да нам је дао Свог Јединородног Сина.
Бог нам даје слободу, а ми се често питамо: “Зашто?!” – зашто нисмо створени на такав начин у којем, приморани благословеном нужношћу, не бисмо могли да грешимо, створени тако да увек и у свему одговоримо на најбољи начин. Али зар то није једноставно због тога што тамо где нема слободе да се воли и да се не воли, тамо нема љубави? Ако бисмо тежили једни другима без избора, то би био закон природе, то не би био чин слободног давања себе или примања другога. Ова слобода значи љубав, бар могућност љубави, као што означава и могућност да одбацимо Бога. Али, Бог Својом слободом не одбацује нас. Он остаје веран до краја, савршено великодушан, јуначки веран.
А када човек своју слободу злоупотреби, Он користи Своју слободу да дође, и да се пружи ка нама до самога дна нашег бића, до оне најудаљеније тачке до које долазимо када умремо за љубав. Он ступа у само ово царство, царство у којем нема љубави, где постоји само подељеност, расцепљеност и раздвојеност, и од Бога и једних од других и подељеност у самом себи, унутрашња расцепљеност и сукоб ума и срца, сукоб савести и дела: Христос се рађа у царству смрти које смо створили злоупотребљавајући слободу, јер смо заборавили да слобода кулминира, испуњава се у тој љубави која се савршено даје, која је заборав себе самог, која полаже живот за другога.
Погледајмо сада ове јасле не као што смо чинили када смо били мала деца, видећи само слику дететовог рођења, чудесну, дивну; погледајмо их озбиљним и одраслим погледом, и видећемо да су ове јасле жртвени олтар, да је ова пећина у којој се родио слика оне пећине у којој ће бити положен млади човек, убијен ради Бога после агоније врта и агоније крста, и упитајмо се: “Да ли смо ми, свако од нас, одговор на љубав која се открила на такав начин, у том степену?”. Да ли ћемо наћи одговор у себи или ћемо само рећи:”То је био Његов избор, ја сам против Њега. Он је за мене изабрао живот, ја сам за Њега изабрао смрт”.
Да ли ћемо тако одговорити? О, не речима! – али својим делима, својим животом, ставом према самима себи, којим се не превазилази наша унутрашња подела, ставом према другима у којем нам они људи за које је Христос живео и умро остају странци, неважни и они који се могу уклонити са нашег пута, или ставом према Њему кога не сматрамо својим свагдаприсутним невидљивим ближњим, на кога не мислимо, према коме немамо сажаљења, милосрђа, љубави.
Или ћемо одговорити на ово откривење љубави – у којој је нежност љубави постала видљива, појмљива у нежности овог малог људског тела положеног на слами колевке – одговорити на нежност Божију зрелом љубављу?
То је питање које нам Божић поставља, и имамо дане и месеце литургијског годишњег тока, да узрастамо ка дефинитивном и коначном одговору, видећи љубав жртвовану на Голготи. Следићемо ову литургијску годину корак по корак; у овој години ћемо открити како су светитељи Божији одговарали, и на сваком кораку пред нама ће стајати питање: “А шта је са тобом, шта је лично са тобом, шта је са нама саборно, како одговарамо на љубав?” Амин.
Извор: Архива папира и списа Митрополита Антонија (Блума)/(http://www.mitras.ru/eng/eng_253.htm)
С енглеског: Милена Тејлор
