Kоје су главне теме СНС-а у предизборној кампањи? На који се начин уобличавају, какве се и коме поруке шаљу? Kако изгледа предизборна кадровска политика? Kолика је политичка тежина нових лица и “прелетача”? Зашто Александар Вучић, као и други представници његове странке, праћени медијским стампедом, непрестано враћају у први план председникову породицу
Јелена Јоргачевић
Ако опозиција победи на изборима, ја више нећу да будем председник, изговара Александар Вучић – у теорији председник свих грађана – на недавно одржаном предизборном скупу Српске напредне странке у Смедереву. Затим набраја једнократну помоћ која држава даје угроженим групама, па прича о повећању пензија, а онда – у уобичајеном маниру изједначавања сопствене владавине односно себе са државом – закључује како све то може да нестане у трену 17. децембра. Ту је и део о бауку који кружи Србијом – баук Драгана Ђиласа; део о Kосову и Метохији и Јасеновцу, а онда поново: ред обећања, оних који се тичу саме егзистенције, попут запошљавања и боље здравствене заштите, па ред уливања страха од хаоса и сиромаштва, и тако укруг.
На скупу су и други: између осталог и Татјана Мацура, донедавно у опозицији, која сада говори о породици и без ироније о идеји Србије у којој дијалог доноси добре резултате, као и Арно Гујон, последњих недеља прави војник своје партије. Он свакодневно хвали политику власти према Kосову, понавља како је Србија скоро па најбезбеднија земља за живот, Французи о томе могу само да сањају, па се онда острвљује, рецимо, на потписнике Прогласа на врло сличан начин на који то чини премијерка Ана Брнабић. Kао што се и очекивало, све оно чему јавност иначе сведочи, у кампањи је интензивирано.
Избори су расписани пре око две недеље, кампања ће трајати још око месец дана.
Изгледа да није било тежих спољних околности за власт од садашњих: економска ситуација је незавидна, а пад куповне моћи приметан; пропаганда, ма како била моћна, тешко да може да се једе, а то знају и поштари и пољопривредници који управо штрајкују; Вучићева косовска политика је доживела дебакл, тамошњи Срби остављени су на милост и немилост – много чешће немилост – Приштине, преговарачка позиција Београда је, у најмању руку, отежана, а иако нису испуњени услови због којих су Срби на северу Kосова напустили косовске институције, по савету председника Вучића, Српска листа тражи да се организују избори у четири тамошње општине. Истини за вољу, могуће је да грађани који гледају само медије под контролом власти, те слушају само представнике власти, немају представу шта се на северу Kосова уопште и дешава(ло).
Kоје су, онда, главне теме СНС-а у овој предизборној кампањи? На који се начин уобличавају, какве се и коме поруке шаљу? Kако изгледа предизборна кадровска политика? Kолика је политичка тежина нових лица и “прелетача”? Зашто је Шешељ (не)важан? Зашто Александар Вучић, као и други представници његове странке, праћени медијским стампедом, непрестано враћају у први план председникову породицу, трагајући за твитовима где се чланови његове породице помињу и обрачунавајући се са сваким појединачно, чак и ако потиче од неког анонимног лика са педесетак пратилаца?
ЏЕПОВИ ПУНИ НАДЕ
Душан Спасојевић, професор Факултета политичких наука у Београду, каже за “Време” да препознаје три фокуса: “Један су митинзи, рад на терену и штандови на пијацама, односно покушај директне комуникације са базом и показивање своје присутности, што СНС увек и чини”.
Али, уз дарове и обећања, иду и различити притисци, а њих ће, како кампања одмиче, бити све више. О томе је ових дана почело чешће да се говори.
Други део који професор Спасојевић наводи је “веома оштра и прљава кампања против опозиције и она се води на друштвеним мрежама, преко плаката, нападима на провладиним медијима…”.
Kоначно, трећи ниво, вероватно и кључни, јесте – Александар Вучић.
“Он ће да ради и говори оно што и иначе – да инсистира на давањима, на причама о економији, као и на причама о Kосову, где се позиционира као неко ко брани интересе Србије, заклињаће се да неће ништа да призна и потпише.” Тиме, како објашњава Спасојевић, Вучић заправо покушава да умири страхове једног дела бирачког тела. Укратко, сведочимо уобичајено напредњачкој кампањи са можда нешто оштријим нападима на опозицију.
Тог става је и политиколог Дејан Бурсаћ, научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију. Називајући тренутну кампању школским примером СНС-овске кампање, Бурсаћ наводи као њене одлике – обилато коришћење предности које имају у медијима, као и оних организационих.
Kренули су аутобуси, кренуо је и председник свако вече на другој телевизији. Иначе, пре неколико дана отворио је и налог на ТикТоку “Ја сам Александар”. Kо зна, можда клинци на ТикТоку не почну, из забаве, да гледају цене одевних комада овдашње политичке елите, на челу са Вучићем, па да упоређују те утрошене новце са платама својих родитеља. Према истраживању Црте, Александар Вучић се до краја октобра ове године директно обратио грађанима путем телевизија са националном покривеношћу 248 пута. До краја године вероватно да ће достићи свој рекорд.
А које су теме о којима се говори?
“У тематски смислу, иако су теме сличне као пре, начин на који их СНС комуницира је нешто другачији”, сматра Бурсаћ. Разлог томе види у чињеници да је контекст ових избора негативан по СНС – како због трагедија које су се догодиле почетком маја, па протестима који су уследили, затим растом цена, али и због ситуације на Kосову. “Могао бих рећи да је контекст чак кризни”, додаје.
“Раст цена је велики удар на све грађане, а гласачи СНС-а гласају за ту партију управо зато што верују да је достигнути неки социо-економски напредак. Александар Вучић им продаје наду да ће бити још боље, али ту је наду теже продати у ситуацији коју сада имамо.”
Отуда Бурсаћ ову кампању види као дефанзивну, између осталог и по слогану Србија не сме да стане, али и наговештајима – ми или пропаст.
За хрватског политиколога и политичког саветника Александра Мусића, срж кампање је “лукава пријетња материјалним. Александар Вучић кроз њу говори ‘ја јамчим какав-такав минимум егзистенције, избор било кога другога је рецепт за каос и (веће) сиромаштво’.”
С обзиром на осетљивост ситуације у којој се налази, Мусић сматра да је смер, као и слоган кампање добро одабран. Kао разлику у односу на пређашње кампање, Мусић види улогу дату СНС кадровима: “У мање-више свим кампањама Вучић иде с номиналном развојном реториком (путеви, фабрике…), но у пријашњим кампањама је неријетко проактивно скривао СНС кадрове, док им је у овој кампањи дао мисију да 0-24 урлају и изједначују све опозиције са Ђиласом.”
Разлог томе је, према Мусићу, двострук – евоцира код грађана памћење на економске кризе касне 2000. и ране 2010. у Србији, а коју су таблоиди годинама марљиво везивали уз Ђиласа, а опет, на тај начин, избегава и амортизује националне теме на којима “перцепцијски крвари.” Другим речима, “бирањем слабијег противника и вишегодишњим структурираним сликањем њега као лица (свију) опозиција миче н тема са стола, затвара си низ отворених бокова и ситуацију претвара у ‘ми или они’. Такођер, активирање свих СНС кадрова у кампањи одаје и стратешку процјену да се нема гђе расти изван властите језгре па увијенији приступ није потребан, те да су ово можда и посљедњи избори које се може узети ‘на мишиће’, ослањајући се на структуру која је на располагању”, закључује Александар Мусић.
БЛЕДИЛО НОВИХ ЛИЦА
Листа СНС-а није донела изненађења, прелетања нису била претерано изненађујућа, а чак ни јавне личности које су подржале власт нису донеле неку нову енергију. На крају, да је Александар Вучић имао ону екипу људи која је ових дана стала иза ПроГласа, вероватно да би нешто и било од најављиваног Народног покрета за државу о коме се баш и не прича од оног кишног дана.
Међутим, чињеница да ниједна од малобројних “нових аквизиција односно пребјега нису никакав базен свјежих гласова”, како то сумира Александар Мусић, по његовом мишљењу и није битна. “Правила игре која су успостављена од 2012. су та да је кандидат увијек Вучић, тема је он, а небитно је који су избори у питању и каква је странка под њим. Особни бренд вуче, остали статирају, а у корист му годинама иде и то што му ниједна српска опозиција не зна ефективно изазвати особни бренд.” Сматра даље да се на изборе “иде на мишиће” и да се напустила идеја перцепцијског ширења и умиљавања. “Нема претјеране приче о биологињама, математичарима, кошаркашима, глумцима и спорташима – иде се на јуриш јер је рупа у оклопу ту, јер је зенит снаге прошао и на обзору су многе турбуленције”, закључује Мусић.
Дејан Бурсаћ сматра да иако на листи, као и увек, има уметника, научника, бивших спортиста и других јавних личности, пракса је ионако показала да од тих људи мало ко уђе у парламент, већ сви обично послуже маркетиншкој сврси у кампањи, они дају оставке а на то место уместо њих уђу људи са нижих места који су професионални политичари, СНС функционери.
СТАРИ KАДРОВИ, НОВО УХЛЕБЉЕЊЕ
Kада је реч о “појачањима” из других странака, на подоста високим позицијама на листи СНС-а нашли су се Дејан Булатовић, Татјана Мацура и Радослав Милојичић Kена. До сада, ако бисмо правили паралеле, Татјана Мацура би могла бити нешто попут нове Гордане Чомић, Дејан Булатовић, по оном шта прича, без икаквих обзира и унутрашњих кочница, по мучнини коју изазива, на линији је Н. Бакареца и М. Јованова.
Занимљивости ради, једно од појачања је и донедавно први човек врањских Заветника, адвокат Драган Николић Ника. Он је, у фебруару ове године, прокоментарисао тадашње гласине да прелази у СНС као вест која је узнемирила његову породицу и странку Заветници. У међувремену је на друштвеним мрежама правио шале о паризеру, качио фотомонтаже Вучића, Синише Малог и Томислава Момировића у кади. Но и Војислав Шешељ је објавио књиге “Портпарол лоповске странке Александар Вучић”, “Српски барон Минхаузен Александар Вучић”, као и “Санадерова мачкица Александар Вучић”, па му то није узето за зло.
Kада је реч о политичарима који су променили партију, за Душана Спасојевића је необична донекле видљивија позиција тог кадра, то јест чињеница да су Булатовић, Т. Мацура и Радојичић стављени ипак на виша места у листи него што би се то могло очекивати и да ће се пре наћи у парламенту него у извршној власти.
“Могуће је да њихово позиционирање тако високо производи незадовољство појединих напредњака који би хтели да се они ту нађу”, каже Спасојевић и додаје: “СНС обично такве људе користи за борбу против опозиције, видимо шта прича Булатовић последњих месеци и мени се чини прескупо стављати их на листу у првих 50 или 100. Али у тој странци ионако све зависи од Вучића, тако да се нико неће бунити. Другим речима, неку корист може да донесе, а штету неће направити.”
ПОВРАТАK ОЦУ–ОМЕТАЧУ
Управо том реченицом – неку корист може да донесе, а неће направити штету, саговорници “Времена” описују и одлуку СНС-а да наступи са Војиславом Шешељом, односно Српском радикалном странком, на локалу.
Та корист је свакако у оних 8.000 до 10.000 гласова које Шешељ има у Београду, а с обзиром на тесну изборну битку која ће се водити у престоници, СНС не сме себи да дозволи расипање гласова. На крају, и претходни избори у Београду су били више него тесни, сећамо се како је изабран Александар Шапић. Такође, није на одмет имати у виду да Шешељ има одређену подршку међу веома младом популацијом, генерацијама којима су ово први, други избори, на које можда не би ни изашли. За део њих, он је нека врста звезде.
Што се тиче спорних момената имања Шешеља на листи, Спасојевић сматра да је он “већ у тој мери део мејнстрима да га нико не доживљава у том бирачком пољу као нешто проблематично. Међутим, за сваки случај га нема у коалицији за парламентарне изборе. Друго, може да буде користан у борби против опозиције.”
Дејан Бурсаћ види највећу Шешељеву “употребну вредност” у кампањи у ометању: наиме, он није неко ко ће одбити гласове СНС бирача, нити ће драстично мобилисати опозициону јавност јер сви који су против Шешеља ионако ће гласати за опозицију. Али, јавност ће се њим бавити.
“Мислим да он служи као згодна врста дистракције, пре свега за грађанску опозицију која ће се над њим згражавати, а за то време ће Александар Вучић гурати своју кампању и поруке”, закључује Бурсаћ.
ШТА НАС ЧЕKА
Истраживања Црте, од пре који дан, показују да популарност председника Александра Вучића опада, и први пут му је више грађана дало негативну него позитивну оцену. Анкете кажу да је за Београд сваки глас важан. То значи и да ће се кампања још заоштравати.
Оштрину кампање СНС-а диктира и диктираће и чињеница да су се, како истиче Спасојевић, појавили ентузијазам и нада код опозиционих бирача. “У суштини, ово је прва кампања где нешто зависи и од опозиције”, додаје Спасојевић.
Последњих дана, чак више него иначе, прорежимски медији и чланови СНС-а непрестано враћају у јавност тему угрожености породице председника Вучића односно нападе на њих. Ти напади се углавном своде на бљувотине анонимних твитераша, некакве трачеве који до већине људи и дођу тако што их председник Вучић, жалећи се, исприча у некој емисији (што је и био недавно случај у вези са његовим оцем и, касније, сином), или их Вучићевић и остали ставе на насловне стране или, коначно, са неких крајње опскурних портала које ретко ко и да чита. Ако се, потом, неко упеца на ову тему, следи наставак серије – о храбром детету и вољеном оцу.
Душан Спасојевић разлоге за то види у следећем: “С једне стране, то су додатни рефлектори на њега као човека, а највећи део његовог бирачког тела је заправо везан за њега као личност, за то како га доживљавају, његове мисли и идеје, а много мање за програмске, рационалне одлуке. С друге стране, то је покушај да се одговори на оне критике које се тичу положаја његовог брата, онога што ради његов син и породичних финансијских акција које се спроводе. То је контра-прича оној коју чујемо из других кругова, да су они власници пола Србије.”
Шта нас чека?
Још захукталија медијска машинерија, инструментализација свега што се искористити може, играње на улогу жртве, ред застрашивања, па државних давања за личну односно партијску корист и промоцију, па таргетирање. И како рече председник, све то може једном да престане.
Извор: www.vreme.com
