Након гледања филма “Чувари формуле”, новог режисерског подухвата Драгана Бјелогрлића, једна ствар је кристално јасна, да је овај искусни глумац, продуцент, сценариста и режисер снимио остварење које можда неће бити биоскопски хит у рангу његових претходних режија, али да је у креативном смислу то дефинитивно најбољи филм у његовом редитељском опусу.
За разлику од “Монтевидеа” и “Томе” који су, сваки на свој начин, вјешто прилагодили жанровску естетику спортског филма и музичких биографија менталитету публике домаћих биоскопа, поставши регионални блокбастери, у новом филму Бјелогрлић је ушао у тематску област далеко мрачнијег садржаја и карактера, како би користећи обрасце медицинске драме и историјског трилера испричао заокружену причу о нуклеарном инциденту у Винчи из 1958. године.
Адаптација романа “Случај Винча” Горана Милашиновића, сценаристичким радом Вука Ршумовића, Огњена Свилачића и самог Бјелогрлића постављена је у прилично слободном стилу, не марећи претјерано за историјске чињенице и документаристику, како би се повећао фикциони потенцијал приче и у крајњем скору добијена је доста мрачнија и наглашено емотивнија прича о страдалницима нуклеарног експеримента, који је кренуо по злу и њиховој борби за живот. Темељ приче јесте нуклеарни инцидент током којег је група истраживача на челу са физичаром Драгославом Поповићем (Радивоје Буквић) била озрачена због цурења радиоактивног материјала из реактора. Они су након тога захваљујући личним везама доајена српске физике Павла Савића (Мики Манојловић) пребачени на лијечење у Француску како би им тамо покушали помоћи, иако познатог третмана за такве случајеве тада није било, а свака озрачена особа била је унапријед осуђена на смрт. Захваљујући невјеројатној упорности француског онколога Жоржа Матеа (Алекс Маненти) на њима је по први пута испробана метода пресађивања коштане сржи која је унијела револуцију у медицину, али “Чувари формуле” од медицинске драме добијају и обрисе политичког трилера, када се отвара питање са чиме су то научници у Винчи заправо експериментисали. Јасно је да због проходности филма Бјелогрлић и његова сценаристичка екипа у први план стављају људску хуманост, док се у позадини њихове животне драме одиграва политичко-шпијунска игра, која може одредити судбину њиховог лијечења.
Мудро схвативши да је прича смјештена углавном у пар затворених ентеријера, попут болнице и нуклеарног института, која је сама по себи прилично херметична и да је својом скоро па камерном атмосфером тешко прихватљива за гледаоце у класичној линеарној нарацији, Бјелогрлић, мајсторском употребом флешбека, надахнуте глуме, атмосферичне музике и динамичне монтаже додатно гради трилерску напетост како би подигао наративни ритам и истакао емоционалну драму главних јунака ухваћених у смртоносну замку радијације у којој им живот цури из минута у минут.
Са друге стране, стављајући у први план напет однос двојице научника Матеа и Павловића, које тумаче најистакнутији и слободно се може рећи најбољи глумци у ансамблу, Маненти и Буквић, два човјека које из различитих разлога опсесивно покреће њихова властита амбиција и страст према науци на самој ивици људске етике, сузбија се вишак патетике који очекивано иде уз заплет о тешко болесним људима и пожртвованим медицинарима.
У позадини централне драме главних протагониста остаје простор за надахнуте минијатуре попут француских глумаца Ане Сере и Жана Луиса Куложа у ликовима донора коштане сржи Одет и Рејмона или самог Бјелогрлића као Александра Ранковића, шефа тајних служби СФРЈ, које додатно дижу ниво увјерљивости жанровских спојева на којима се гради режисерски поступак, иако се тиме нажалост истиче одређена стереотипност других ликова у сценаристичкој поставци. Једнако важну улогу имају за наше услове сјајно искориштена камера, сценографија и звук који додатно појачавају клаустрофобичност и узбудљивост финалног производа, остављајући утисак да је снимљен уз далеко већи буџет него што стварно јесте, што апсолутно иде у корист универзалне проходности приче која, по самом избору теме и главних локација, не крије далеко веће продуцентске и ауторске амбиције од региона.
Наиме, Бјелогрлић је вјешто препознао филмски потенцијал Милашиновићевог романа, али свјестан како не може да прави раскошни спектакл о атомској бомби, како би се такмичио са далеко скупљим западним продукцијама, направио је напету, занимљиву и емотивну драму о људима који су платили скупу цијену због трке атомског наоружавања током хладног рата својим здрављем и животима. Једноставније речено, умјесто ланчане добили смо емотивну реакцију разумљиву сваком човјеку, од Харисбурга и Чернобиља до Хирошиме и Нагасакија.
Извор: Бранислав Предојевић/www.glassrpske.com
