У поноћи пуче хладна стена
Са гробнице на врху Ловћена,
А из гроба где мир вечни влада
Појави се сен Владике Рада,
Па зарида што је могла јаче:
„Ој с Авале Незнани Јуначе,
Славо сабље, дични српски соју,
Прими мене у гробницу твоју.
Зли глас зачу на овоме вису
Црногорци више Срби нису”.
Са Авале из поноћног мрака
Чу се вапај Незнаног Јунака:
„Ој Владико српског рода дико,
Остај тамо где си сневат свико.
Ни код мене ништа боље није,Умрло је срце Шумадије.
Крст и олтар сред Вождова гњезда
Заменила петокрака звезда,
А полтрони велики и мали
Српско име јавно попљували,
Српске виле над срамотом плачу
Слобода је плен скотскоме мачу.
Моје кости не имају мира
Свака поган крај њих парадира,
Од венаца и њихова смрада
Моја душа свакодневно страда.
Кад би мого бежо би далеко
Црне судбе тамо крај би чеко,
Да не чујем гласа гадних паса
Нити гласа твојега Ђиласа.
Остај тамо где си сневат свико
Помоћи нам сад не може нико”.
Задрхташе планине и брда
Затресе се српска земља тврда,
Са Ловћена загушен у плачу
Глас Владичин поново се зачу:
„Црни дане и судбино црна,
Венчасте ме венцем црног трња.
Зла доживјех Српског рода мога,28
Божја казна сустиже ме строга,
Неста крста са Српскога грба
У Србији нема више Срба.
Немања Андријашевић
Релативно обиман текст о овој пјесми и додатним разлозима који неоспорно иду у прилог тврдњи да је аутор пјесме Милован Ђилас можете прочитати у Зборнику Матице српске. стране (645-648)
Извор: Зборник Матице српске за друштвене науке, Нови Сад 2022.
