Русија не сме да изгуби. Запад не сме да дозволи да Русија победи. Кина не сме да дозволи да Русија потпуно изгуби, а ЕУ се, са Немачком на челу, готово ништа и не пита
Година која прође увек изазива подвојена осећања. Неко је носталгичан, неко срећан, за некога је чаша полупуна или полупразна. Али ова 2022. је буквално свуда испраћена са неподељеним олакшањем. А 2023. у коју улазимо спада у ред оних баксузних година за које се већ унапред зна да ће по многим аспектима бити још гора и грђа од претходне.
Наравно, на личном плану ствари могу стајати нешто боље или горе. Али нема превише разлога за радост у селу захваћеном кугом. А наше глобално село јесте увелико захватила пошаст кризе, неизвесности, неправде, лажи, лицемерја и напокон рата. И дословно нико не може бити сасвим спокојан. Почев од руских и украјинских милијардера, до бриселских бирократа, чланова кинеског политбироа и службеника америчке „дубоке државе”.
Додуше, овим последњима, чини се, као да догађаји иду наруку. Русија се мучи у Украјини. Европа – читај Немачка – је на коленима. Спречен је Трампов тријумфални повратак на конгресним изборима. А „колективни запад” је мобилисан и постројен иза САД на начин о којем су некадашњи совјетски владари у Кремљу могли само да сањају када је реч о покојном Варшавском пакту.
Па, шта онда квари ту – по Запад – наизглед идиличну слику? Пре свега, прича у Украјини још није завршена. И премда се чини да се Русија тамо већ месецима бори против војноорганизационих, психолошких и логистичких проблема које није очекивала, учестале најаве руске „пропасти” и „Путиновог пада” ипак су махом у домену ратне пропаганде и медијског спиновања. А у томе, као што знамо и као што се сећамо, западна пропагандна машинерија нема премца. Но, управо као последица те пропаганде максимално су подигнута очекивања не само у Кијеву него и у политичким круговима на Западу. Другим речима, неће бити лако спустити ту лествицу, па ће све осим потпуног руског колапса и распада деловати као Путинов већи или мањи успех – ма колико да је оно што Русија тренутно има и постиже у овом рату далеко од победе, а још даље од почетних, очито преоптимистичних кремаљских пројекција.
С друге стране, Русија је у међувремену прећутно постала много флексибилнија у погледу дефинисања ратног успеха. Од победе са великим „П” и тријумфалне параде у Кијеву, чини се, да неће бити ништа и у Москви су очито схватили да морају дебело редефинисати и своју стратегију и тактику у овом сукобу, иначе ће све отићи дођавола. При чему је повлачење из Херсона још и најмањи проблем, то јест, релативно је очигледно да су се ту морали повући са десне обале Дњепра да не би били опкољени и потопљени. Али поента је прилично очигледна – чак и ако само пратите званичне руске изворе последњих месеци могли сте чути као се „успешно бране”, „одолевају” и „жестоко узвраћају” на украјинске нападе. Дакле, бране, одолевају, узвраћају (изузетак је, донекле, само фронт око Бахмута.). „Победничка офанзива” се стално изнова пролонгира и одлаже, за зиму, пролеће, лето… А тактичка лутања и губици не могу се унедоглед отклањати оном старом „има ко да мисли о томе”, или, још старијом, „зна баћушка (цар, Стаљин, Путин) шта ради”.
Али „Баћушка” је овог пута изгледа погрешио – ма колико то делу српске проруске публике (а она је, као што су, између осталог, показала и наша истраживања, овде у апсолутној већини) било тешко да чује, схвати и прихвати. Оно што се 2014. могло узети (односно повратити) скоро без испаљеног метка или тек са којим батаљоном специјалаца, сада се претворило у тешку и крваву рововску борбу, са напретком који се – опет по самим руским изворима – мери „метар по метар” и „кућа по кућа”. Изгледа да су Кијев и НАТО много боље искористили ових осам година колико је прошло од Мајдана, „руског пролећа” и Минских споразума.
Руска судбина у овом, очито је, глобалном сукобу, а који није ни почео нити ће завршити са Украјином, зависиће превасходно од способности руског руководства (а то ипак није, као што се често и намерно поједностављено представља, само Путин) да се престројава у ходу и извлачи поуке из својих грешака. Донекле је слично ономе како се совјетско руководство, у ходу и усред крвавог рата, учило и престројавало у периоду 1941-1942.
У свом новогодишњем говору, а и самим постављањем Суровикина за главнокомандујућег, Путин је дао наговештај да је то извлачење поука у току. „Ми штитимо наш народ на нашим историјским територијама у новим субјектима Русије.” „Морална и историјска правда и истина су на нашој страни”. „Запад нас је лагао говорећи о миру. Они користе Украјину за слабљење Русије”, каже се у овом важном обраћању. И ја бих могао да се сложим са свим наведеним. Али ангажована средства – почев од количине људства, па до тактике и енергије – очито нису била примерена и адекватна величини циља и изазова. При чему је можда најпогубнија била стратегија заташкавања, односно покушај да се рат води, а да се то у руском друштву – поготово у Москви – и не осети.
Уосталом, ми у Србији врло добро знамо какав је домет и какви су исходи систематског порицања реалности, укључујући и ону својевремену паролу „Србија није у рату”.
Да резимирамо: руска војска се мучи у Украјини (не улазимо сад у то да ли је ствар до саме војске или до њеног погрешног вођења) и пред прву годишњицу рата стоји далеко лошије него што је то, било на западу, било на истоку, ико очекивао у фебруару 2022. САД и НАТО су „намирисали крв” и на украјинску страну бацили практично све што су имали на располагању од војних, политичких, дипломатских, безбедносних и информативних ресурса. Москва очито није очекивала тако жесток и унисони западни одговор и није за њега била довољно спремна.
Али, с друге стране, Русија овај рат напросто не може и не сме да изгуби. А и неће – сем уколико не дође до неког тешког унутрашњег слома и урушавања, сличног оном на крају Првог светског или хладног рата. Што је, узгред речено, управо карта на коју Запад и игра, а Дњепар и Донбас су ту само споредна бојишта. Дакле, Русија не сме изгубити. Запад не сме дозволити да Русија победи. Кина не сме дозволити да Русија потпуно изгуби – мада им не би одговарало баш ни да суверено победи. (А ЕУ се, са Немачком на челу, готово ништа и не пита.)
И отуд наше, нипошто само реторичко питање: Може ли икоме на свету ова ратна 2023. година бити заиста „срећна”?!
Извор: Ђорђе Вукадиновић/politika.rs
