Потпуно сам сагласан са Кнежевићем када каже да је АНБ „био ударна песница ДПС-а у обрачуну са неистомишљеницима“ и то је давно почело. У последњих 20 година и још неки дјелови безбједносног сектора, заједно са дијелом тужилаштва и судова су били инволвирани у исти процес
У активностима обавјештајних служби и агенција приоритет је примјена тајних метода које чине скуп тајних поступака у циљу прикупљања заштићених, односно тајних података. Методе су различите, а једна од њих је и агентурни метод који се користи од давних времена у обавјештајним пословима и који се показао као један од најважнијих. Суштина агентурног рада је лице које по налогу и за рачун неког другог обавља повјерене задатке прикупљања специфичних података и правовременог достављања налогодавцу.
Он се може називати агентом, информатором, шпијуном, сарадником и још на неколико начина. Врста агента или сарадника углавном се одређује према поузданости и намјени, односно мотиву због којег обавља прикупљање података.
Једна од првих класификација агената је извршена још у петом вијеку прије наше ере и одредио је кинески војни стратег Сун Ву Тсу на „преживјеле, унутрашње, преврбоване, жртвоване и локалне“.
Касније су вршене подјеле на агенте резиденте, опште агенте, агенте везнике, агенте „спаваче“, агенте курире, агенте двојнике, агенте провокаторе и сл. у зависности од историјске епохе у коме су се спроводиле обавјештајне активности.
У сваком случају, човјек остаје незамјењиви извор података, посебно оних који се третирају као тајни или заштићени. Уз примјену класичне агентуре резултате доносе и све остале тајне мјере као што су тајно праћење и надгледање, тајно прислушкивање, тајни претреси и остале оперативне активности које се спроводе.
Циљ је знати на вријеме, односно унапријед намјере „противника“ и тако постављати сопствену стратегију. Наравно, циљеви нијесу исти ако се ради о активностима током ратних сукоба, или „хладног рата“ или током привидног мира, односно процеса који карактеришу међународне односе на читавој планети током 20. и почетком 21. вијека.
Својствено нашем менталитету упуштам се у анализу глобалних проблема, односно изазова, како се модерно зову, па ћу се вратити на разлог писања на ову тему.
Разлог су објаве једног медија да је политичар Милан Кнежевић „сарадник стране обавјештајне службе“. Да буде још комплексније уредница тог медија је наводно на суду изјавила да је текстове са том одредницом „добијала од оперативаца АНБ, да су их они писали“ а она само објављивала.
Оно што је политичар Кнежевић урадио је веома коректно у односу на пласиране текстове, односно информације АНБ, ваљда из времена кратког „шефовања“ претходног директора АНБ, који ових дана врши „кондиционе“ припреме за политичку каријеру.
Кнежевић је негирао статус „сарадника стране обавјештајне службе“ и предочио спремност да буде „ухапшен и процесуиран“ у односу на веома тешке оптужбе,уколико то буде тачно.
Потпуно сам сагласан са Кнежевићем када каже да је АНБ „био ударна песница ДПС-а у обрачуну са неистомишљеницима“ и то је давно почело. У последњих 20 година и још неки дјелови безбједносног сектора, заједно са дијелом тужилаштва и судова су били инволвирани у исти процес.
Уколико је у претходном периоду Кнежевић био предмет претходне оперативне обраде и уколико су према њему примјењиване мјере тајног праћења, прислушкивања, претреса и друге мјере, уколико је Милану Кнежевићу заведена потпуна оперативна обрада и формиран досије, постоји основ за сумњу да се и сада спроводе те исте мјере. Он треба да зна да се те мјере предузимају по територијалном, линијском и објектном принципу, а да дио тих информација може стизати и од ангажованих сарадника АНБ, усмјерених ка њему.
Методологија рада тајних служби се тешко или никада не одриче такве врсте циљних група или појединаца у друштву који код њих добијају статус унутрашњег екстремизма или као некада „државног или унутрашњег непријатеља“ о којима је недавно говорио и нови предсједник ДПС-а Данијел Живковић, поменувши баш Милана Кнежевића у том контексту.
Црна Гора није још увијек уступила историчарима и истраживачима документацију о раду претходних тајних полиција ради анализе и разјашњавања многих дешавања из прошлих времена. Зато је било неопходно, након 2020. године и промјене власти, расформирати АНБ, који је био заснован на превазиђеним начинима рада и формирати нову организацију за прикупљање обавјештајних и контраобавјештајних података који се односе на унутрашњу проблематику.
Шта пише у подацима АНБ о политичару Милану Кнежевићу, да ли он стварно говори јавно једно, а ради тајно друго, шта повезује поменути медиј са АНБ, да поједини службеници наводно достављају податке баш том медију и због чега?
У сваком случају, потпуно разумијем Милана Кнежевића да није лако бити третиран као „сарадник стране обавјештајне службе“ и тако имати статус некога ко наводно ради против уставног поретка државе у којој живи.
Он ће можда наћи задовољење у судском поступку, а Црна Гора неизоставно мора формирати модерну и нову тајну полицију која ће бити ослонац и дио потпуно професионалног рада цјелокупног безбједносног сектора.
Ратко Контић
Извор: Дан
