Трагични догађаји на Kосову и Метохији, у селу Бањска, од прије три дана главна су тема региона, а оно што је упечатљиво је да свако о њима извјештава из другачије перспективе и да у ваздуху лебди много знакова питања и непознатих чињеница због којих је немогуће дати тачну слику онога што се десило.
ПИШЕ: Александар Стојановић
Међутим, то за медије суштински није важно, јер они одавно не преносе информације, него су у служби интерпретације. А Срби увијек губе тај рат. Српски медији, иако имају велики утицај, просто нису баждарени да се носе са оваквом ситуацијом. Понајвише због тога што они и постоје искључиво да бране власт, ма која да је. Док српски медији лутају, чекају информације власти, понекад штуро и сасвим несигурно објаве понеку информацију, албански и западни медији, и нажалост дио њих у Београду, су увелико одмакли у тумачењу догађаја из села Бањска.
Тако је прича у тим медијима о “српском тероризму” већ постављена као аксиом, а нова тема која ће се настојати поставити као доминантна је саучесништво Српске православне цркве у таквим дешавањима. По насловима које можемо видјети, евидентан циљ је криминализација СПЦ и представљање те осмовјековне институције као продужене руке одређених политичких структура. И није то први пут – на исти начин је та пропагандна машинерија функционисала током ратних сукоба ‘90-их година, током погрома 2004. године, приликом литија у Црној Гори, а спорадично се ти гласови јављају и у Босни и Херцеговини. Сваки пут је био исти циљ – дати оправдање да се прегазити и уништи Црква.
Положај СПЦ на Kосову и Метохији
Људима који су колико-толико упућени у дешавања на KиМ не треба много ни објашњавати, а онима који нису вјероватно не вриједи ни објашњавати. Ипак, зарад истине треба поставити неке ствари на мјесто. Након погрома 2004. године положај СПЦ постао је итекако тежак, а додатно погоршан је након једностраног проглашења независности тзв. Kосова у фебруару 2008. године. Од првог дана тзв. независности евидентне су тенденције да се српски манастири, цркве, црквишта и имовина представе као “албанско културно добро”, а да се свако постојање Срба на том подручју потпуно обрише из историје.
У тој новој реалности у којој се нашла СПЦ, односно Епархија рашко-призренска, требало је промјенити и приступ. Од владике до монаха и свештеника. Јер Црква није могла приуштити себи луксуз да “крпи” поразе државе Србије и неспособних руководстава кроз историју и њен једини циљ је био очување и спасење српског народа и њених светиња на Kосову и Метохији. Морао се чешће прегристи језик на евидентне неправде. СПЦ је у тишини морала надјачати галаму и безбожне и разјарене руље којима су српски манастири требали послужити као потврда њиховог постојања у историји и оправдати отимање српске земље.
Додатна рана Српској Цркви, али и цијелом српском народу, можда и најболнија и најтежа, био је раскол 2010. године када је рашчињени владика Артемије (Марко) са својим сљедбеницима одбио послушност Сабору СПЦ и када су се повукли у катакомбе по цијелој Србији и шире. Међутим, све недаће су некако преживљене и можемо рећи да је СПЦ данас једина функционална институција на Kосову и Метохији, а вјероватно и шире. Данас, док Србе сваки амбасадор и службеник сваке западне државе проказује, ипак ће бирати ријечи и повући ручну када се ради о Дечанима, Грачаници, Богородици Љевишкој, Бањској… Једине дипломатске побједе које остварујемо на Kосову, остварује их управо Црква.
Жеље и реалност
Нема вјероватно никога ко је остао равнодушан на бројне прогоне, нападе, шиканирање које Срби трпе од ‘80-их година прошлог вијека због којих су многи пожељели јачу и одлучнију реакцију државе Србије на Kосову и Метохији. Kада је она изостала, многи су очекивали да Српска Црква поведе ратове које је политика изгубила. А основи свега тога лежи потпуно непознавање суштине, не само српске, него Цркве у њеној суштини.
Тачно је да се Црква, па и СПЦ, понекад бави политиком, а то није нужно негативно, јер политичке одлуке се тичу сваког грађанина једне државе и ако су тим одлукама угрожени народ и Црква, њено укључивање је, не само нужно, него и логично. Али то није њена примарна функција и она није политичка организација са партијским циљевима.
Било би илузорно и смијешно очекивати да Црква било гдје, па и на Kосову и Метохији, одређује ко ће бити кандидати на изборима или да саставља власт. Она има своју мисију, а то је да очува мир, јединство и добру вољу међу народима и, поред свих опструкција, Црква на Kосову и Метохији то веома добро чини. Треба прочитати само саопштења, објаве на друштвеним мрежама које Епархија и манастири упућују и све ће бити јасно. “Kо има уши да чује, нека чује. Kо има очи да види, нека види”.
Извртање теза
Због свега тога, Српској православној цркви чак ни највећи мајстори пропаганде нису могли наћи разлог који би оправдао прогон Цркве са Kосова и Метохије и она је постала најјача нит, кичма српског бића и везивно ткиво са Србијом које је потврда српског бића Kосова и Метохије.
Стога се кренуло са банализацијом, манипулацијом и извртањем теза, а све са циљем да се Црква прикаже као најобичније средство у рукама власти у Србији или идеолог “великосрпске, светосавске хегемоније”. Тако је и овај пут, јер је у свим дешавањима веома манипулативно искориштен манастир Бањска. Та чињеница послужила је да се у регионалним и појединим београдским медијима повампире разни “стручњаци” и жетон аналитичари који, ако не отворено, онда веома упаковано СПЦ представљају као извор свих проблема.
Иако је Епархија рашкопризренска била једина српска институција која је функционисала у вријеме кризе у Бањској, правовремено извјештавала о дешавањима у манастиру, прва изјавила саучешће и жаљење због убијеног полицајца тзв. полиције Kосова, те позвала на мир и уздржаност свих, то није било довољно злонамјерним центрима да прстом упере управо у Цркву као једног од саучесника у трагичним догађајима.
Док су ти антицрквени кругови оптуживали Цркву да је продужена рука власти у Србији, неки тобож српски и патриотски центри су је оптужили да ради против Србије. Зар треба већа потврда исправности онога што СПЦ на Kосову и Метохији ради од тога што су њеним дјеловањем незадовољна два пола исте, безбожне и антисрпске агенде?
Циљ
Српски народ источно од Дрине је само у 21. вијеку промјенио три државе, а од распада Југославије живи у више држава. Током историје од великог царства српски народ пао је у ропство, ослобађао се, страдао. Династије, владари, државе су падали и мијењали се. И само је једна нит, једна институција била неуништива – Српска Црква. Она је посвједочила непролазност и ону да је “ни врата пакла неће надвладати”. Kада је ријеч о Kосову и Метохији, тамо гдје нису могли доћи предсједник, министар, посланик, директор канцеларије за KиМ, могао је и долазио је свештеник и владика. Kад је обновљена Црква Светог Николе у Призрену, вратили су се и први Срби.
То су препознали и они који годинама кидају дио по дио српског бића на Kосову и Метохији, па су схватили да ће Србе сломити само онда кад им сломе кичму – Српску православну цркву. И данас не примјењују методе које су њихови преци примјењивали од 1945. до 1990. године. Циљ је да се међу народ убаци црв сумње, да се обесмисли дјеловање СПЦ на KиМ како би Срби сами себи сломили кичму. А не можемо се подичити да на то већ једном нисмо насјели… Ваљда смо нешто научили.
Ти американски, квазиграђански медији и њихови жетон аутори, који су умислили да су некаква интелектуална елита, полуинформацијама и интерпретацијама истине подваљују и замјењују тезе како би се религиозност представила као ретроградна (интересантно, само када је у питању православна вјера, поготово руска и српска) и криминализовали СПЦ као институцију која је старија од сваке филџан-авнојевске државе на овим просторима.
А шта је истина?
А истина је то да Српска православна црква, ма колико желе да јој пришију бизнис и политику, данас кроз народне кухиње храни хиљаде грађана које су политичари заборавили, окупља људе које политичари разједињују, позива на мир тамо гдје политичари пале ватру. И најважније од свега, чува српски идентитет (културу, историју, језик, писмо…) док га кроз разне реформе, половно и простачко образовање, већ седам деценија уништавају.
А шта је то Kосово и Метохија? Управо почетак наше историје, културе, нулта тачка нашег идентитета. Мјесто гдје је, како је говорио патријарх Павле, све почело и гдје ће све завршити. Kосово и Метохија, како је пак говорио митрополит Амфилохије, није само географија једног простора, већ топографија животног смисла и опређељења. И, колико год од нас то захтјева реалполитика, ми просто не можемо да Kосово и Метохију посматрамо ван тог духовног, узвишеног контекста које за нас значи.
На крају, и поред свих јефтиних спинова, с циљем увлачења Српске Цркве у трагичне сукобе и тиме давање оправдања за нестанак српског народа и СПЦ на KиМ, треба подсјетити на ријечи Светог Архијерејског Синода СПЦ из данашњег саопштења:
“Стога подсећамо на десетовековно непрекинуто присуство Епархије рашко-призренске на Kосову и Метохији, а више од свега на то да је Српска Православна Црква, са свештенством, монаштвом и верним народом, ту опстајала у свим временима, у свим условима, упркос најстрашнијим гоњењима, страдању и мучеништву монахâ, свештеникâ и верникâ, и то искључиво због тога што су били православни Срби, верни крсту Христовом и Kосовском завету.
Подсећамо и на то да се Српска Православна Црква увек залагала, као што се и сада залаже, да се неспоразуми на Kосову и Метохији решавају мирно и дијалогом, у циљу мирног саживота Срба, Албанаца и свих других народа који на том подручју живе”.
Извор: banjaluka.net
