
Када се недавно „дигла медијска прашина“ и бизарна политичка хајка због пјесме „од Главе Зете до града Спужа“, с намјером да се она прикаже као „злочиначка“ иако је стара 140. година и говори о ослобађању Црне Горе од Турака, нико није размишљао о паралелама, односно да историјске и епске пјесме сличне садржине постоје и код Бошњака. На примјер, једна од њих одсликава реалну војну побједу Плављана и Руговчана у Боју на Новшићу, који се догодио 22. новембра 1879. године гдје је поражена Црногорска војска. Наиме, на Берлинском конгресу 1878. године призната је независност Србије и Црне Горе, а чланом 28. одлучено да Плав и Гусиње припадну Црној Гори.
Турска влада је формално признала ову одлуку али правила сплетке и интриге како би онемогућила предају тих мјеста Црној Гори. Црногорска врховна команда је због тога отпочела припреме за оружану акцију у јесен 1879. године. Црногорску војску је предводио војвода Марко Миљанов под чијом командом је било 4.600 ратника из Куча, Братоножића, Роваца, Мораче, …
У тој бици је ипак побиједио Али-бег, који је предводио Плављане и Руговце, послије чега бива унапријеђен у генерала, постаје миралим и санџак-бег Пећког санџака и на тој дужности остаје све до смрти, 1887. године. Према бошњачко-албанским историчарима, Црногорска војска је имала 700 погинулих бораца а Плављани и Руговчани између 300 и 400, при чему је у Плаву и Гусињу око 200 црногорских глава било истакнуто, као трофеј, на кољу.
По том поводу је настала епска пјесма коју је саставио Осман Абдулах из Гусиња гдје се каже: „„Лим се мути, војвода се љути, што му носи мртве Црногорце”, и „Плав се спрда са седморо Брда, а Гусиње с књазом на Цетиње“.
И закључак, пјесме које су настале прије 120-140 година се морају посматрати у објективном смислу и стављати контекст времена у којем су настале, неважно с чије стране настале, јер представљају културну баштину ових простора. Дакако, не заборављајући тежину времена, односно да су Никшић и Подгорица под Турцима били четири вијека а Плав и Гусиње чак пет вјекова. Што се тиче Боја на Новшићима, да се закључити да ратна срећа има непредвиђене путеве и реалне резултате. „Јунаку се чешће пута хоће, ведро небо насмијат’ грохотом“, што би рекао Петар Други Петровић-Његош.
Уосталом, ево дотичне пјесме:
Марк Миљани соко са Цетиња
Поред Лима ћераше ђогина.
Лим се мути, војвода се љути,
Што му носи мрке Црногорце.
Ту одива гледа воду с Љима,
Плаче млада до неба се чује:
“Куку мене, изгибе ми племе!”
Сунце грије, гледа војске двије.
Плав-Гусиње срце од нахије,
Показаљи своју тримнију.
Плав се спрда са седморо брда,
А Гусиње с књазом на Цетиње.
Извор: Војин Грубач