Град културе и слободе.
Пише: Растко Јевтовић
Оно што у престоници некадашњег Пруског царства, а данас Савезне Републике Немачке плени сваког посетиоца – то је њена дословна и метафорична ширина.
Наиме, овај четворомилионски град се налази на површини већој од било ког другог европског града осим Истанбула и Москве. Данас је најмногољуднији град
Европске уније. А метафорична ширина је, пак, повезана са космополитском атмосфером која у Берлину влада. Њу ћете срести на сваком кораку: међу пролазницима са свих меридијана, у свеприсутности енглеског језика, поред домаћег-немачког, у свеколиком људском диверзитету. Могли бисте прошетати одевени као космонаут или потпуно голи по улицама Берлина, нико се због тога не би превише узбуђивао, јер овде је свака необичност и креативност подржана.
Посебно диван обичај у овом граду је да људи остављају, ваљда прочитане, књиге по полицама и изнесеним орманима, тако да сваки пролазник може да се послужи без икаквог условљавања и понесе одабрано штиво са собом. Књиге и постоје да иду из руке у руку и да буду читане, а не само да красе нечије полице у стану или канцеларији као власништво. Бројчано доминирају, наравно, књиге на немачком језику, али их има и на енглеском, као и на другим светским језицима.
Што се тиче споразумевања, са енглеским у Берлину можете да комуницирате са свима, осим са имигрантима који говоре само немачки, осим својих матерњих језика. Немачко, пак, становништво од најмлађег до најстаријег узраста влада енглеским језиком. Нема отпора према њему, као у неким другим европским срединама. Чућете у Берлину и “нашки”, јер има становника из свих крајева некадашње Југославије.
Посебан квалитет Берлина је уређеност његових паркова и природних површина. У томе се очитује прилична еколошка свест урбаниста и “градских отаца”. Паркови су, пре свега, беспрекорно чисти, трава је подшишана, тако да је општи призор хипи атмосфера где људи седе и леже на њој. Паркови су велики и пропорционално складно распоређени по градским четвртима. Можда и највећи парк –“Тигартен” креће на истоку од Брандербуршке капије, дакле најјужег центра града одакле се километрима простире на запад. У њему ћете, поред осталог, срести разне споменике и поставке као што је омаж жртвама нацистичког терора. Ту је и споменик совјетским борцима, палим за освајање Берлина маја 1945., док у “Трептов” парку имате монументални споменик Црвеној армији, ослободиоцу света од нацизма.
У више музеја и културних установа долази до изражаја то немачко раскршћавање са нацистичком прошлошћу, а понајвише у “Топографији терора”. Овај музеј има изложбу у екстеријеру и ентеријеру за који је улаз слободан. У једном одељку су фотографије и текстови везани за иностране средине у којима је вршен нацистички терор. Једна од земаља је Србија. Фотографијама и речима представљено је вешање наших грађана на Теразијама, логор у Панчеву и друга стратишта, међутим нема помена масовног стрељања нашег становништва у Крагујевцу и Краљеву. Можда би нека наша релевантна институција требало да реагује на ту чињеницу и скрене коме треба пажњу на то.
Уз нацистички терор, такође је и тема холокауста тематизована у више музеја, а најочигледније у Јеврејском музеју у Кројцбергу где је улаз такође слободан. Посетиоцима је потребно барем два сата да темељно обиђу ово вишеспратно здање са бројним садржајним и технички иновативним поставкама. Где ће и ваш вид, али и слух бити окупирани сензацијама. А тамна осећања прошарана светлим призорима ентеријера. Након посете овој установи предлажем шетњу по Кројцбергу и обавезно неко освежење.
Остаци берлинског зида су сачувани на разним местима, а најконзистентније на пункту који је назван “Галеријом с источне стране” на обали реке Шпреје. На неколико стотина дугачком зиду наћи ћете разне мурале и графите, а најчувенији је онај на коме се љубе у уста својевремени председник СССР-а, Леонид Брежњев и председник ДДР-а, Ерик Хонекер. Ова галерија на отвореном је посећена, пре свега, од стране туриста и кад је лепо време, ту је прилична гужва.
Сама прича о Берлинском зиду такође је похрањена у музејима, а један од њих, назван “Палата суза” само се овом темом бави. У невеликој сали можете разгледати бројне фотографије и текстове, реквизите који сведоче о судбинама Берлинаца и Берлина са зидом-у периоду 1961. до 1989. када је коначно срушен. Овде, главном,улази само домеће становништво, а улаз је слободан. Само место је одмах поред железничке станице-Фридрихштрасе.
У Музеју шпијунаже на Лајпцишком тргу можете се упознати са судбинама чувених шпијуна, рецимо Мата Хари, Зоргеа, Маркуса Волфа, али и са предметима који се користио у овој делатности. Има више “игралишта” где, рецимо, можете глумити испитивача или испитиваног, Џемса Бонда, давати изјаву “на полиграфу” и тако даље.
Коначно, на Музејском острву, које се налази на источном ободу Булевара под липама, безмало најлепше улице Берлина, моћи ћете да уђете у неколико великих музеја, али не и у најчувенији-Пергамски који је стално у реконструкцији. Утеху вам представљају Нови музеј (ироничног назива) са поставком о Старом Египту и збирком чувеног археолог Шлимана, проналазача Старе Троје, те Национална галерија. Музеји су раштркани по целом градском језгру и за њихов темељни обилазак потребно вам је и добро сналажење по граду, те коришћење градског саобраћаја. Улазак у подземну и надземну железницу је олакшан одстрањивањем контролних капија, али је казна за шверцовање висока, а контроле су релативно честе. Стога, осим појединачних, постоје дневне и шестодневне карте. Ове потоње омогућавају и попуст за улазак у одређене културне институције, тако да се највише исплате ако у Берлину остајете пет, шест дана. Што се, пак, шетања тиче, град је лак за “освајање”, јер је углавном на равној површини и улице су правилно геометријски постављене.
Сваки кварт или општина је мали град, или како сами мештани кажу-село, за себе. Тако да већину свакодневних потреба могу да обаве унутар њега. Но, због мноштва намерника и посетиоца у целом ширем језгру Берлина гужва је на улицама, а и шетачи су бројни, као и бициклисти. Неретко, срећу се и екстравагантне појаве, али ово је град слободе, па то и није за чуђење. Битно је да нико никога не угрожава. Просјаци на улицама су ретка појава, а деликвенти очигледно имају своје зоне и нису превише доступне.
Мирис марихуане је често присутан, нарочито на Кројцбергу, а испред чувеног клуба “Бергхаин”, који ради сваког викенда у континуитету од петка увече до понедељка преподне, могу се наћи у “урађени” наркомани. Иначе, улазак у ову голему зграду, која је првобитно служила као електроцентрала, уопште није лак и одбијања су честа. Главни “вратар” Свен Маркварт је познат по својој искључивости. Тако је познато да је спречио улазак Бритни Спирс и других познатих фаца из света шоу бизниса у “Бергхаин”, због кога многи клабери долазе са разних страна.
Срце Берлина је на Тргу победе где је подигнут висок споменик Богињи Ники, то јест Борусији. Трг је простран и прављен за потребе војних парада, а данас се рачва на пет кракова који га булеварима спајају са неколико централноберлинских квартова. Око самог усправног, високог споменика са чијег врха се пружа лепа панорама Града, подигнути су споменици разним пруским великанима, међу којима је и канцелар Бизмарк. На веома високом постаменту је монументална статуа.
Као што је Гарибалди ујединио Италију у 19.веку, Бизмарк је, користећи Француско-пруски рат, то учинио са бројним немачким разједињеним кнежевинама и војводствима, учвршћујући Пруску царевину. Иако грађевина везаних за Пруску државу много више чува оближњи Потсдам, у Берлину можете да уживате у дворцу Шарлотенбург и његовом парку. Ово је била задужбина жене цара Фридриха И, Софије Шарлот. Оно што, међутим, зачуђује је чињеница да је овај дворац са све четири стране окружен зградама. Очигледно је урбанистички план у неком тренутку желео да уклопи и ово здање у градску четврт по имену-Шарлотенбург. Кад се од њега крене према Шенебергу, другој централноградској општини, наилази се на Цркву, тачније Меморијални музеј Цркве Цара Вилхелма, која је оштећена у бомбардовању Берлина 1945. Комплекс чине прочеље старе цркве, у којој је данас смештен музеј Цркве, нова црква, која по дизајну више личи на свемирски брод, као и звоник нове цркве.
Спој старог и новог је овде одиста чудан, али тиме се рефлектује нека врста континуитета. На степеницама уз Цркву исписана су имена жртава масакра када се пре десетак година терориста у камиону обрушио на окупљене на једном Божићном сајму. Уз немачка, ту су имена настрадалих и из других земаља. Од тад је око цркве остављен низ банкина како се сличан саобраћајни инцидент на том острву између две улице не би поновио. Прича о Берлину је могла бити много дужа да смо се држали рефрена Бајагине песме “Берлин”:
“На Берлин, нисам мислио на Берлин, ја сам мислио на Берлин са Берлинцима”.
Но, овај текст је имао у првом плану портрет града који је, ипак, стециште многих појава важних за историју света. Да ли ће након читања ових редова неко пожелети да посети град, истовремено и једну од држава Савезне Републике Немачке, остаје питање.
