Кроки националне историје
Приступимо историји Црне Горе мимо звеката мачева и штитова, фијука копаља и стрелица, вијорења застава са династичким грбовима, барутног праха, џефердара, праска топова и удара ђулади, мимо паљевина и пљачкања, похода и збјегова, освета оних крвних и оних крвно идеолошких, штектања метака, гериле из шуме која се преобразила у нову класу и детронизованих моћника који послије изгубљених избора најављују одлазак у шуму у циљу формирања нове гериле која би их вратила на власт. Умјесто тих историја исписаних у хиљадама књига, анализа, симпозијума истражимо гдје су се наши преци склањали од природних непогода, на чему су спавали, што су јели, како су дјецу одгајали, гдје куповали, од чега боловали, какве су приче међу њима кружиле, чиме су се играли, када су се и од кога писмености учили. За та сазнања остајемо и даље скроз незаинтересовани. Црној Гори недостају социјални, економски, културни аспекти историје. Намамо увиде у свакодневнице наших предака, степене развоја друштва, културне размјене, разнородне утицаје и упливе окружења. Не занимају нас историје становања, покућства, хигијене, одијевања, исхране, трговине, писмености, комуницирања. Истине ради нека врло скромна сазнања о таквој прошлости повремено представљамо искључиво на етнолошком и фолклорном нивоу. Све остало припада гомили датума и симбола помоћу којих национални рапсоди производе заглушујућу буку са трубама и бубњевима које прате масу навијача за национални тим.
Испада да су само битке за слободу и опстајање на љутом кршу обликовале животе и дјела наших предака. У циљу другчијег, функционалнијег, лакшег и сажетијег приступа историји покушајмо је рашчетворити. Један дио историје Црне Горе припао би животу простог пука, други дио историје припао би животима владаоца феудалних, световних, духовних, секуларних, савремених, трећи дио историје односио би се на посреднике између пука и властеле, политичких партија, вођа и гласачког тијела, а четврти дио историје припао би извањцима који су нас откривали, посматрали, записивали, документовали као дио пејзажа притом се дивећи нашим горштачким обичајима и особинама.
Ове четири засебне историјске кришке чврсто су спојене у јединствен плод. Могу се загристи с било које стране по мјери и мераку онога ко их у руци држи. Из плода чији дјелови знају бити и горки и натрули и буђави и лакирани као ушећерено вашарско воће до сада се циједила само једна врста сока. Текао је такозвани слободарски сок који је постао еликсир наше националне историје. Прије него испијемо патриотску дозу тог еликсира покушајмо представити рашчетворену историју Црне Горе у по једној реченици.
Прва кришка историје
Однос црногорског народа и црногорског владаоца може се описати реченицом „Незаситог гладан подржава“. Под геслом “Незаситог гладан подржава” Црна Гора се најупечатљивије исказала у последњих тридесетак година. Снажно је карактеришу с једне стране еурски милионери и милијардери израсли из политичког рада а с друге стране економски и културно унижено бирачко тијело које опсесивно подржава своје миљенике оличене у енормно обогаћеној партијско државној елити.
Друга кришка историје
Државно устројство Црне Горе почивало је на јединству господара и поданика, односно партије и државе. Династички господари, партијски вође, као и посредници између пука и двора, између идеолошки инструментализованог гласачког тијела и партијске врхушке, као и укупни друштвени амбијент изграђен на тим релацијама може се описати реченицом „Лажи лажо да се веселимо“. У ову реченицу стају васцијела прегнућа нашег грађанског друштва, нашег мултикултурализма и приде томе нашег дичног патриотизма и бриге за национални идентитет.
Трећа кришка историје
Улога и утицај историјског наслеђа на данашњу Црну Гору најбоље описује стара пословица која гласи “Протекле воде млин не покрећу”. Имајући у виду да смо млинове градили чак и онамо гдје никад није било воде (Један филм Живка Николића о томе прича) ова пословица добија на вишезначости.
Четврта кришка историје
Последња четвртина историје припада посматрачима, савјетодавцима, душебрижницима, свједоцима и афирматорима нашег државног просперитета. Она се манифестује кроз следећу реченицу “Нешто од овога да се искористити у разноразне сврхе, за другачије и туђе циљеве“. Највише боли ова четврта кришка националне историје. На оно старо доба у коме су се даљи и ближи потомци Црне Горе окретали својим коријенима у Црној Гори, када су је походили приносећи јој образовање и наук, отварајући у њој школе и књижаре, штампајаћи јој новине, када су је лијечили, доносили јој фотоапарате, телеграфе, електричне централе, подучавали је реду, господству и отмености савремена Црна Гора на то доба гледа као на вријеме окупације. Било је у тим периодима и међу тадашњим долазницима изузетно ружних епизода, недобронамјерних и неискрених људи али никада у толиком броју колико их има међу данашњим долазницима и политикама којима се додворавамо и улизујемо. Код данашњих посјетиоца нема солидарности и уживљавања у наше ситуације, унутрашње проблеме, принципе и остварљиве циљеве. Они које
зовемо партнерима кратко се задржавају међу нама. Бирају луксузе и угођаје на црногорском приморју и у црногорским планинама. Сликају се испред лијепих позадина, уживају у гостопримству пејзажа и националне гастрономије. Смијеше нам се не слушајући нас. Одговарају нам са Јес и Мејби. Извјештавају о нама сразмјеро новчаним надокнадама које добијају. На крају попуне по још један административни формулар и понове уобичајене фразе о оптимистичком али још увијек недовољном напретку Црне Горе.
Та последња четвртина наше рашчетворене историје је без боје, мириса и укуса. Не сумњајте у то да ће се и таква каква је вјешто искористити противно суштинским интересима Црне Горе. Уосталом када туђа глава мисли о твојој глави, онда својом главом можеш и кроз зид и у арлак и у лудило, како оно алтернативно које наши политички партнери заговарају, тако и у оно право које нам никад није било ни страно ни далеко.
Ранко Рајковић
