Послије толико слављеничких година, грљења и мажења са државом предстоји нам одмор. Одмор нам савјетује нико други до међународна заједница. Међународна заједница децидно од нас тражи да се одморимо од државности и посветимо суштини државе и заједништву. Ми тај савјет игноришемо. Не желимо да постанемо заједница

Имамо празника породичних, вјерских, државних, личних. Честитамо једни другима Божиће и Ускрсе православне и каталочке, Рамазане Бајрамске и Курбанске, славе породичне, рођендане у свим генрацијама, јубилеје разне и штошта другог у годишњем календару. Те куртоазности нас не учињеше функционалном заједницом. Не само да нијесмо посвећени циљевима које у начелу све религије промовишу, већ смо допустили владајућој политици да нас пропагирањем државе искључиво кроз партију што више и што дубље подијели.
2006. године завијорила нам се застава на Ист Риверу. Уједињене Нације су свом списку придружиле још једну државу. Нашу државу. За 16 година својој држави нијесмо успјели прибавити суштинска обиљежја. Ништа нијесмо урадили да постанемо заједница у државним границама и будемо подређени законима истим за све. Напротив. Вријеме нам је протекло у борби да не постанемо заједница. Умјесто да се посвети заједничким циљевима и интересима народа владајућа структура му је наметнула игру патриота и издајника. Владајући су се мазили са државношћу, славили је, пјевали јој, пријетећи онима који су препознали преваре и надрасли њихове мелодрамске баналности и играрије.
Државе су се рађале из устанака, револуција, деколонизација… Наша држава се родила из гласачких листића. Умјесто да заборави на реферндумске гласачке листиће “предсједник свих грађана Црне Горе” 16 година их упорно користи као ресурс за опстанак на власти. Примарни циљ му је развијање мржњи и продубљивање подјела. На тим основама се не гради држава.
Његови подржаваоци то не схватају. Држави задобијеној на гласачким листићима најкорисније је да се фаме гласачких листића што прије ослободи и пуном снагом посвети учвршћивању и унапређењу заједнице.

Нажалост у стањима политичких еуфорија, хистерија и конфузија које су се смењивале током претходних 16 година први човјек државе и партије и његови сарадници без престанка су се позивали на гласачке листиће називајући пола становништва Црне Горе издајницима. Није их било брига ни за институције, ни за стручност и професионалност у њима, ни за различито мишљење као људску потребу, ни за народ који је очекивао да се од датума државности крене корак напријед.
Тај корак нијесмо направили. Зашлајфовали смо на датуму, на застави, грбу, химни и патетичним ријечима којима смо исказивали одушевљење својом државношћу. Државност смо подизали увис у свакој прилици као да у рукама држимо трофеј освојен на неком такмичењу за које интимно знамо да још није ни почело. Окретали смо се у мјесту очекујући аплаузе и шампањац. Шкрипа, дим и потрошња гума није јењавала ни када су се трибине испразниле. Није нас бринуло што је циљ бивао све даљи и даљи а ми све више и више укопани у мјесту.
На крају нашу позицију је уочио и страни фактор. Западни партнери су увдијели да нам је највећи проблем у томе што држава Црна Гора није постала функционална заједница нити показује намјеру да крене ка томе циљу.
Послије толико слављеничких година, грљења и мажења са државом предстоји нам одмор. Одмор нам савјетује нико други до међународна заједница. Међународна заједница децидно од нас тражи да се одморимо од државности и посветимо суштини државе и заједништву. Ми тај савјет игноришемо. Не желимо да постанемо заједница.
Ранко Рајковић
