Пише: др Радослав Т. Станишић
Живојин Павловић је један од ријетких југословенских редитеља који је својим субјективним реализмом и досљедношћу у стилу кроз свој стваралачки опус изградио критички однос према свему што га окружује. Заседа је филм на основу приче Антонија Исаковића »По трећи пут« и по мотивима једне од Павловићевих приповиједака објављене под насловом »Легенда«.
Филм приказује револуцију као људски чин, не као мит. Чин људи који самим тим што су чланови Партије или ОЗНЕ нису постали чистунци без гријеха и преко ноћи се ослободили свих својих људских мана. Револуцију нису извели чистунци већ људи — смијешно је данас и рећи колико је то познато и тривијално. Можда је баш та двострука тривијалност управо једино контрареволуционарна. Такво вријеме и организација Партије и друштва погодовали су још више и стварали жељу за влашћу, моћи и славом. О овом филму може се много говорити, он то захтијева прије свега својим квалитетима јер представља једно од најбољих филмских и уопште умјетничких остварења у југословенској и еврпској кинематографији. Заседа је изузетан филм.
Због чега је онда био забрањен? Чини се да тадашњи културни посленици и не само они нису били способни да самостално донесе став и суд о умјетничиким вриједностима које представљају интегрални дио културе једног народа!? Не ради се ту само о људима који бдију над револуцијом и невиношћу групе одабраних и заслужних појединаца, већ можда о нечостој савјести.
Уосталом, пада у очи да Павловић није желио, да реконструише познате догађаје везане за те дуго очекиване часове побједе и да на томе остане. Стварајући атмосферу и амбијент малог мјеста у унутрашњости Србије, своју пажњу усмјерио је на то да нас суочи са револуцијом и са онима који су се изборили за остварење својих идеала и да преиспита етичност, људскост и част у низу поступака и кроз контрасне поједности изнесе свој субјективни став о животу, идеалима и догми. А да ли је то само наличје револуције или нешто много -Више? Како тумачити смрт младог Ива, званог Врана, чистог и неокаљаног у свом вјеровању револуцији? Тај младић је централна личност овог филма. Чудни су и суморни ти дани, све је у сивилу, разрушено, уништено, глибаво и у распадању. Чак и пејзажи изгледају непријатно, тако да се свуда осјећа неспокојство. Нико за себе није сигуран, тешко је ићи друмом а камоли заноћити негдје. Једино је варошица некако безбједна.
Све ове појаве имају емотивног одраза на личност младог Ива који се, склањајући од италијанске окупације, нашао у овој србијанској паланци код својих рођака, прилагодио се амбијенту, нашао Ијубав и са вјеровањем дочекао ослобођење. Његова радост није бучна, али га испуњава чистотом и идеализмом. Ивово вјеровање у идеале револуције готово је безгранично и настоји да им остане вјеран, без обзира на личну судбину. У свом занесењаштву склон је увјерењу да су то неважне ствари и да треба да се издигне изнад својих осјећања. То је веома тешко, јер представници нове власти, а нарочито официри Озне, не остављају утисак таквих људи о каквим је он сањао чекајући слободу. То су контраверзни, прости, толико пута виђени људи, који мисле да све могу, и који се бахато понашају као да је цио град њихов и њима подређен. Слобода их чини безобзирним па ослобађају све своје страсти, инстикте и подсвјесне жеље, а један од њих му чак отима и вољену дјевојку.
Ту су и разне друге уцјене, грубости, задовољства и прохтјеви који се правдају правом ослободиоца и нове власти. Иво једноставно затвара очи. О тим поражавајућим сликама не жели да размишља, још мање да суди, нервозно их потискује у себи и у свом ђачком изношеном одијелу дјелује још јадније и тужније. Ипак, у финалној сцени он не може а да не реагује онако како осјећа. У својој наивности се питајући — како је могуће хвалисати се успјехом који ни издалека није такав као што се представља?
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Наиме, група којој је сам припадао дуго је трагала за четничким војводом док га коначно није нашла мртвог, испред напуштене куће. Официр, који је водио потјеру, наредио је да га натоваре на колица и довуку у село гдје је ово представио као своју побједу. Наредио је да се организује богата трпеза и славље у част значајне побједе. У Иву проваљује гађење, не може да једе и под изговором напушта село. То је у ствари кајање што је пристао да учествује у овој лажној представи. Пун бола и разочарења, потпуно смућен, пење се уз пропланак док га иза једне кривне не пресретну људи који су учествовали такође у овој засједи и потјери. Они му траже документа.
Објашњавају се кратко с њим, али кад схвате да овај снуждени младић није у стању да им било шта покаже, учвршћују аутоматски своју сумњу. Без размишљања, ћутке, злурадо и сурово, као хијене га убијају, остављајући га да лежи на друму. Још у тренутку појаве филма ова сцена је изазвала различита објашњења и тумачења. Све се сводило на питање — чему овакав крај и на шта би он све могао да асоцира? Овај филм Павловића разликовао се од свих тог времена. Заседа је опорија, субјективнија, борбенија, али и далеко полемичнија. При том је посебно занимљиво да Павловић и тамо гдје је доминантна политика налази психолошка објашњења а карактеризацију ликова изводи врло одмјерено. Павловић не доводи у сумњу ниједног тренутка значај ослобођења и жели да укаже како је много теже преобразити себе. Зато и не изненађује што је већ сам концепт филма привукао пажњу не само критичара већ и социолога и политичара. Замјерало му се да придаје сувише значај ефемерним догађајима и да преувеличава утиске и осјећања. Заседа је филм о судбини, човјеку, слободи, идеалима, Ијубави, политици, сумњи, разочерању, о изгубљеној љепоти, пун узбуђења и горчине, истине, злурадости и грубости, али кроз све то и смисла који остаје у домену људских осјећања и потребе за суштином. Пркоси и ломи конвенције, помјера границе између дозвољеног и могућег, умјетности и политике, али се не може негирати вриједност и значај овог филма у савременом југословенском филмском изразу. Заседа је риједак филм, и комплексан, строго субјективан, са људском и временском димензијом трајња све ове године.
