Ипак је занимљиво како нас други виде. Какве импресије остављамо. Чини се да Каплану нико није стигао да напуни главу нашом историјом
Лагуна је објавила књигу Јадран. Међе се Јадрану знају. Али Медитеран се често описује као подручје које је јасно омеђено, јер тамо гђе расту маслине, гдје се може виђети магарац и палма, то је по неписаном правилу Медитеран.
Књигу Јадран написао је Роберт Д. Каплан, а у блурбу се каже да је он “стручњак за геополитику”. Можда је зато ова књига писана више као покушај да се објасне политичке струје, занмарујући оне морске струје које су суштина Јадрана. Једно од поглавља у овој књизи носи назив: “Котор, Подгорица, Тирана и Драч. Срце Европе?”. Аутор покушава за све што се данас збива пронаћи кључ у историји.
Ауторитарни режим повезује са православљем, вјерује да много чему доприноси судар католичанства, православља, османско и аустроугарско насљеђе, али Каплан плива по површини, јер не зна дубину наших пођела и стремљења. Не зна за племена, за обичаје, па можда и зато посеже за стереотипима. Није да не погађа, али је много тога промашио. Има у књизи доста општих мјеста, а ни аутор није сигуран чим ће да се бави, географијом, обичајима, политиком или историјом. Јасно је, ова књига је путопис, аутор пише о ономе што може да запази током једног пропутовања, али далеко је ова књига од на примјер путописа какав је онај што је оставила Ребека Вест.
Ово је по ко зна који пут да ће опис Подгорице наљутити Подгоричане. Пречесто тврдимо да има много тога да се види, али странци то не виде, а ми се не трудимо довољно да најбоље што имамо прикажемо.
За некога ко пише о Јадрану, Подгорица није инспиративна. Ни најмање. “Стижем у Подгорицу. Никада се нисам осјећао толико далеко од Медиретана као овђе, једва сат вожње далеко од града”, то биљежи Каплан. Нема му се што замјерити, јер Подгорица већ дуго не његује имиџ медитеранског града. Подгорица не зна што жели да буде, не зна куд удара. Гради се стихијски, а не ради се на имиџу. На вријеме је да се ребрендира, да ухвати тај медитерански воз, ако буде среће и мудрости. За сад, у Подгорици нема шмека Медитерана колико би требало или могло да га има.
Ипак је занимљиво како нас други виде. Какве импресије остављамо. Чини се да Каплану нико није стигао да напуни главу нашом историјом. Можда и боље што је тако, јер у књизи нема НОБ-а и НОР-а, нема Саве, Крста и Ђуришића. Њега занимају феномени и токови који могу бити разумљиви и читаоцима ван Црне Горе. Зато је и дио књиге који се односи на Црну Гору писан као да је аутор гледао кроз замагљене наочаре. Види се, али не баш добро.
Каплан је разговарао са људима који и немају много тога да кажу иако су на власти или у политици већ 30 година. Разговарао је са Милом Ђукановићем, Ранком Кривокапићем и Срђом Дармановићем. Више их је описивао физички него што је описао њихов карактер и улогу. Вјероватно је до њих. Можда је тако и боље, ко зна. Довољно их ми познајемо. Преживјеће читалачки свијет без таквих ликова. Нису нарочито инспиративни ни за књижевност, а ни за путопис.
Ова књига може најбоље да послужи као пут до других књига, јер се Каплан служи бројним цитатима, од феноменалног есеја који Бродски пише о Венецији, до Џојсових импресија о Трсту. На сајту Лагуне се налази списак књига којима се Каплан користио, а ријеч је о изузетним ђелима која се лако могу наћи и поручити на интернету.
Ко жели да спозна себе, може да чита Црњанског “Наше плаже на Јадрану”. Одлична је и књига “Отоци” Милана Милишића, а прије свега ремек ђело Предрага Матвејевића “Медитерански бревијар”. Бил Брајстон, Роберт Каплан и остали само пливају по површини.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
