Пише: проф. др Радоје В. Шошкић
Недавни помор ихтиофауне у ријеци Љешници код Бијелог Поља трагични је симбол дубоке, готово архетипске кризе – дезинтегрисаног односа између друштвеног поретка и природне стварности, која у контексту савременог црногорског друштва поприма облик институционализованог заборава.
Не суочавамо се, дакле, са контингенцијом, већ са предвидивом консеквенцом једне дуге генеалогије насиља над црногорском природом: генеалогије која је исписана дискурзивним праксама инструментализације, симболичком неутрализацијом природе, те нормативним и епистемолошким редукционизмом у којем је природа перципирана као објекат – као функционална, квантификабилна и употребна категорија. Подсјетимо се Хајдегерове анализе Гестела, као оног свепрожимајућег техничког оквира унутар којег свијет бива разоткривен као „складиште ресурса“ – све што јесте, јесте само уколико је искористиво. Унутар тог хоризонта, ријека престаје да тече као наратив природе, и почиње да протиче као инфраструктура. Црногорски пејзаж, кроз такву матрицу мишљења, бива ишчитан као збир експлоатабилних компоненти – ријека постаје канал, шума постаје биомаса, планина постаје локација за концесију.
Биолошки колапс Љешнице представља конкретну манифестацију злочина који није почињен само над рибом и водом, већ и над симболичком матрицом значења коју ријека носи. Јер ријека, у културно-цивилизацијском смислу, није само географски ентитет: она је херменеутичка структура – ток сјећања, релација, припадности. Као мнемосyне, ријека је меморијска матрица унутар које се обликују идентитети заједница, историје простора, пејзажи осјећања. Када се тај ток насилно прекине, када риба више не може да дише, а вода постане мјесто смрти, тада не губимо само један екосистем – већ и симболичку инфраструктуру смисла, мјесто гдје се природа и човјек сусрећу не у економији, већ у емпатији. У том кључу, екоцид у Љешници јесте чин самонегације: друштво које допушта смрт ријека постепено допушта и сопствену симболичку смрт. Јер будућност која се гради на девастацији не производи прогрес, већ радикалну несигурност. Она није више хоризонт очекивања, већ простор еколошке ентропије, кризе здравља, губитка ресурса и изгнанства из властитога дома.
Одатле произилази потреба за радикалним заокретом – не само у законодавном или политичком смислу, већ прије свега у мисаоној парадигми. Потребна је екологија свијести, етика емпатије, ново поимање природе као субјекта са правом на постојање. Као што је Феликс Гатари истицао, еколошка криза је неодвојива од менталне и друштвене кризе: она је трострука, захвата животну средину, друштвену организацију и индивидуалну субјективност.
У том свјетлу, недавна изјава министра екологије да је „екологија живот“, изречена без референце на конкретни екоцид у ријеци Љешници, не остаје на нивоу реторичког (политичког превида – она одражава семантичку празнину и егзистенцијалну дистанцу према самој природи, разоткривајући онтолошки и политички парадокс савременог еколошког дискурса власти: природа) екологија се афирмише у језику, али екоцид над ријеком остаје неименован, а тиме и избрисан из симболичког поретка; оно што није артикулисано, што није признато као губитак, не ступа ни у сферу колективне свијести. Министрова реченица, отуда, производи симулакрум бриге, перформативни гест који супституише етички однос онтолошком индиферентношћу. Ова дисонанца између декларативног и стварног не рефлектује само дефицит одговорности, већ и кризу смисла – епистемолошку, нормативну и институционалну.
У правним системима који антиципирају нови етички хоризонт антропоцена, природа више није третирана као пасивни ресурс, већ као ентитет са инхерентним правима. У Новом Зеланду, ријека Вангануи је законски призната као „живо биће“. У Индији, Ганг и Јамуна имају статус правних особа. У уставима Еквадора и Боливије, природа има право да постоји, да се обнавља и да не буде повријеђена. Ова прогресивна легислативна пракса није пука правна иновација, већ радикални филозофски рез у онтологији модерног права – напуштање инструменталне парадигме и успостављање појма природе као етичког и нормативног субјекта.
Црна Гора, која се уставно самодефинише као „еколошка држава“, не може више остајати на нивоу симболичке самоперцепције. Екоцид у Љешници показује колико је та формулација крхка када се суочи са реалношћу беживотне ријеке. Уколико екологија треба заиста да значи живот – како министар тврди – тада природа мора постати носилац права, а не пуки објекат заштите. Признавање правног субјективитета ријекама, шумама и угроженим екосистемима у црногорском законодавству не би било чин идеолошке ексцентричности, већ нормативне кохерентности с уставним идентитетом државе.
Увођење правног субјективитета природе подразумијевало би корјенит заокрет у правној и политичкој имагинацији: оно би омогућило да природа буде заступана пред судовима, да има институционално артикулисане интересе, да њена девастација више не буде третирана као пуки технички проблем, већ као морални и правни деликт. Тиме би се прекинуо вишедеценијски континуитет дискурзивне неутрализације природе, гдје се она признаје само до тачке гдје не оспорава економски императив.
Парадокс институционалног односа црногорског друштва према природи испољава се у шизоидној форми дубоко укоријењене структуралне дисоцијације између симболичког и материјалног поретка: природа је, с једне стране, у националном имагинаријуму симболички узвишена, романтично естетизована – као имагинарни остатак митске „нетакнуте дивљине“, политички мобилисан као идентитетски ресурс; док је, с друге стране, у стварносној логици управљања систематски експлоатисана, правно обезличена, онтолошки разграђена и етички искључена из језика одговорности.
Уколико Црна Гора жели досљедно артикулисати свој уставни идентитет као „еколошка држава“, она мора радикално преиспитати и превазићи наслијеђену инструменталну парадигму у којој се природа мисли искључиво као средство. Нужно је признање природе као онтолошког субјекта – као аутентичног и самосвојног Другог, чије постојање није зависно од његове корисности, већ почива на сопственом праву да буде. Такав обрт захтијева више од легислативног проширења: он подразумијева дубљу трансформацију правног, политичког и етичког хоризонта, у правцу увођења концепта еколошке правде која не почива на антропоцентричним принципима, већ на признању природе као носиоца достојанства, интегритета и права на постојање.
Извор: Дан
