Пише: Раде Шаровић
Нова, антиинтелектуална пракса у Црној Гори, по којој се једнострано игноришу знања универзитетских професора, стручњака из праксе или цијелих образовних програма, представља не само губитак драгоцјеног научног капитала, већ и симптом дубље кризе у односу друштва према еколошком знању и струци. На први поглед, ова чињеница може дјеловати иронично и разочаравајуће.
Живимо у времену када су еколошки изазови, од климатских промјена до губитка биодиверзитета, најургентнији у модерној историји човјечанства, а људи чија знања покушавају да игноришу или обесмисле, кључ решења за исте.
Међутим, ово није само иронија, овдје се можда крије и системски успостављена шира институционална етика црногорске еколошке политике.
Како је још давно примјетио Мишел Фуко: „знање и моћ су нераскидиво повезани“, па се занемаривање и обесмишљавање стручних иницијатива може тумачити и као намјеран покушај да се маргинализује научни ауторитет у корист површних и популистичких наратива.
Примјера ради, знатно је једноставније реаговати једнострано, обесмислити мишљење ЕПА комисије и игнорисати стручни тим са УЦГ, него тражити компромис и одговорно се суочити са решавањем озбиљних еколошких проблема у Зети.
У исто вријеме, знатно је политички профитабилније форсирати податке о повећаном броју продатих улазница у НП Скадарско језеро, него анализирати релевантна истраживања која се односе на загађење воде и постепен нестанак ендемских врсти на том истом подручју.
Дакле, у Црној Гори је увијек практичније било афирмисати популистички наратив и информације које омогућавају брзо креирање зелене илузије дјеловања (без стварног суштинског значаја), него толерисати академски дискурс који огољује опортунизам и уноси транспарентност и ригорозност у процес који му је повјерен.
Са друге стране, морамо бити реални и признати да наведени политички дискурс није самостално произвео оправдан скептицизам становништва Зете (према постројењу које би требало да се гради на територији њихове општине).
Овдје је присутно више различитих фактора од којих су најзначајније: изражено неповјерење у институционални поредак Црне Горе, неадекватна пракса просторног планирања и недостатак образовно-информативних програма на пољу екологије.
Да смо у протекле три деценије имали кредибилан државни апарат, просторни план са ауторитетом (да усмјери развој друштва) и методички развијену еколошку писменост, ово неповјерење не би било на нивоу на којем је данас.
Међутим, од времена када смо декларативно постали Еколошка држава ми смо већину инфраструктурних пројеката и образовних програма у екологији редуковали на политички маркетинг и комуникацију линеарног типа ”информисања одозго”.
На тај начин смо еколошке иницијативе и едукацију претворили у политичку праксу, због које данас мјесни одбори, умјесто академске заједнице расправљају о сврсисходности и карактеристикама еколошких постројења.
Дакле, комбинација полуинформисаности, скептицизма и популизма по правилу лако производи теорију завјере, наратив о пријетњи и зелено прање, те врло брзо задовољава тренутне интересе политичких елита.
Са друге стране, стручни и едукативни програми морају остати на својим позицијама и перманентно апеловати на стрпљење, дијалог, научне ресурсе и суочавање са неугодним чињеницама (којих је око наведеног пројекта у Ботуну заиста велики број и које не треба игнорисати).
У том контексту ни академска заједница више нема луксуз да буде неутрална (нити смије бити маргинализована), јер будућност не припада само политичарима, већ и онима који искрено вјерују да „едукацијом могу сачувати и промијенити свијет“ (Х. Арент).
Извор: РТЦГ
