Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Снимиш у Холивуду епски ратни филм „Обећање“ (The Promise) и читав свијет зна, заувијек и упечатљиво, како су страдали Јермени у Отоманском царству. Престају бити битне бројке и проценти. Одлична глума, сјајна продукција, незаборавни сценарио… и пренио си бол једног народа на читаво човјечанство. Или доведеш Спилберга да сними Schindler’s list – и цијела планета дрхти над побијеним Јеврејима у Другом свјетском рату. Опет, нијесу битне коначне бројке. Погибија лица која су нам постала блиска током филмске драме, дочарава нам нестанак цијелог свијета. Окупиш пола Европе да сними више него добар филм Quo vadis, Aida?, и добијеш ожалошћеног над сребреничким жртвама у сваком гледаоцу. Понављам, ни ту нијесу битне бројке. У оној биоскопској сали из посљедње филмске сцене убијени су сви људи овог свијета….
Али, нико са Запада није снимио филм о Јасеновцу. Имамо пар документараца, један домаћи занатски промашај каква је „Дара“, и један концептуални рашомон од „Олује“. Посљедња два филмска остварења својом просјечношћу и неубједљивошћу набацали су додатне слојеве прашине на истину о једном истинском геноциду, о правом и потпуном нестанку једног народа са територије од Барање до Шибеника, преко Книна, Грахова и Гламоча. Ових дана обиљежавамо двије деценије од погрома Срба на Косову, пред очима Запада, са одговорношћу Запада… Али, ни то нема свој филм. Свој умјетнички израз који би убједљивије од сваке статистике рекао о чему је заправо ријеч. Шта се збило са толиким Србима западно од Дрине?
А за филм требају паре. А за паре треба политичка одлука. А те одлуке нема…. Зато остаје да у геноциде бројимо оно што је Холивид одлучио да се броји….
До читања у сљедећем броју…
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
