Да ли сте пре три и по месеца очекивали да ће протести „Србија против насиља“ успешно истрајавати четрнаест недеља за редом?
Пише: Горан Томин
Претпостављам да нисте. Можда сте рачунали на то да ће се, као и многи претходни, годинама уназад, и ови протести спонтано угасити. Да ће власт која о нама брине допустити да сву енергију коју имамо лепо потрошимо и сами од себе се разиђемо. Да ће трајати највише до почетка годишњих одмора, кад ће Београд, као и остали градови, остати празан. Да грађани протествују само када немају шта друго паметније да раде, као, на пример да отпутују, ево, рецимо, у Сопот (а не на Брионе) и када им комфор није много угрожен. Јесте ли тако размишљали? Да у том смислу нашој преданој власти годишња доба иду у прилог – јер ће се до јесени, као и много пута до сада, све већ заборавити. А онда идемо испочетка.
У нови круг пакла. У друштво у којем се убијају деца. Или постају убице. Или страдају на разне друге начине. Рецимо, тако што се чак и онда када трагично погину (од струјног удара, на пример), над њиховом смрћу опошљава најнедостојанственији могући наратив и онеспокојавају се родитељи, грађани и сви они који, макар за тренутак, погођени у оно људско и емпатично што имају у себи, исклизну из ауторитарно устројеног менталитета у оно што је реално, дакле када све одбране падну, чак и тада – једном човеку буде упућено питање како га није срамота, јер је солидаран. И добије отказ. (Чињеница да је „враћен“ на посао ни на који начин не анулира претходно учињено, нити од истог аболира.)
Можда да покушам још језгровитије – однегован је такав амбијент да је постало могуће да експонентима ове власти по сваку цену важније буде очување ауторитарности система којем припадају него елементарна пристојност коју савест погођена смрћу детета налаже.
Убити је могуће буквално и симболички. Нама се дешавају убиства на обе равни људске егзистенције. При томе, не треба губити из вида да су та друга, симболичка, убиства много опаснија него ова прва. Јер, буквално, биолошки, се може убити и случајно, чак и достојанствено. Симболичко убиство је увек одраз најдеструктивнијих сила. Убити и поништити су различите ствари.
Ту долазимо до питања – и одговора – с почетка овог текста. Откуда истрајност протеста. Оних који представљају антитезу поништењу, потпуној анихилацији, не само нечијег постојања, већ и савесности, одговорности, људскости, достојанства. Пристојности. То је ствар елементарне физике неких процеса. Што сте више натегли праћку, то ће камен даље одлетети у супротном смеру.
У том смислу, протести, који се одвијају чак и по невиђеном кијамету, представљају здраву реакцију на патолошке појаве. Трећи Њутнов закон. Интензитет силе реакције остаје исти као у случају силе акције – зато опстају већ четрнаест недеља.
Међутим, приметна је још једна појава у последње време у овој интеракцији акције и реакције. Та појава је минимална по својој снази, али свакако је веома знаковита.
Представници власти, када виде реакцију, почињу да уводе некакве корективне мере. Покушавају да умање штету. Покушавају селотејпом да спрече цурење напукле цистерне. Председник се, каобајаги, уписује у књигу жалости у „Рибникару“. Kао, укидају се ријалити шоу програми. Ево, премијерка је отишла у Бачку Паланку. И тако даље, примера има, неретко су лажни, али им је свакако домашај мизеран.
Међутим, до скоро их није било уопште. Сама чињеница да се такви моменти сада појављују говори у прилог томе да реакција ипак није бесмислена, да камен из праћке ипак погађа нешто, да некакви ефекти постоје.
Важно је, међутим, знати да ефекти нису у томе да, ођеданпут, представници власти почну да се понашају нормално, јер је то мало вероватно.
Жељени ефекат би био да се уплаше.
И то је управо оно што се, коначно, дешава. Доживљај свемоћи бива компромитован. А то је лековито.
Горан Томин је клинички психолог и психотерапеут.
Извор: novaekonomija.rs
