Пише: Стефан Славковић
У мају 1992, црногорска полиција незаконито је ухапсила – или отела, суштина је иста – најмање 66 бошњачких цивила који су из Босне и Херцеговине пребегли у Црну Гору у потрази за миром. Вазда треба дизати неке ограде, будући да је наведени број званичан, а званична документација мањкава је због проблематично вођене истраге, па се у мраку намерно траљаво спроведених ислеђивања лицитира и с више од стотину заробљених цивила. Ипак, зна се да је једна група избеглица 25. маја из Центра безбедности Херцег Новог враћена на територију БиХ, и то у Казнено-поправни дом у Фочи, одакле их је изашла тек неколицина. Друга група изручена је два дана касније. Њихова судбина није позната, баш као ни место њиховог страдања. До данас није утврђена ни локација њихових земних остатака.
Ако читалаштво Радара није знало за овај злочин, не треба да се чуди. Резултати једног истраживања показали су да ни око шездесет одсто Новљана за њега није чуло. Или није желело да чује. Град историјски отворен према дошљацима – Симо Матавуљ, Иво Андрић, Зуко Џумхур и Михаило Лалић само су најпознатије придошлице подно Канли-куле – за неколико дана је пре 32 године постао предворје стратишта.
Но, запослени у општини Ацо Божовић поново диже значењску ограду. На дан интернације је послом пошао у ЦБ ХН. Имао је тридесет година.
„Логичније ми је било да помислим да је реч о неком великом папиролошком неспоразуму и да су ти људи ту јер треба да регулишу исправе. На памет ми пало није шта се спрема и сигуран сам да исто важи за велику већину мештана. Ни полицајци који су одводили људе из њихових кућа нису знали с којим циљем извршавају наређења“, каже Божовић за Радар и на помиње да се после сазнало да је међу окупљенима било и избеглица српске националности, које су камиони уместо у логоре одводили на ратиште.
Злочин признат, али без злочинаца
Медији су у предигри трагедије навелико извештавали да међу бошњачким избеглицама има терориста, балија, усташа… репертоар епитета био је широк и неретко се мењао. Методом уопштавања се односио и на Османа Бајровића који је с четворогодишњим сином, седмогодишњом ћерком и супругом око месец дана пред нестанак дошао у Бијелу, баш из Фоче, у омањи незавршени хотел који је градио.
Када су га два полицајца пред породицом одвела у непознато, његова супруга је у данима који су уследили одлазила пред ЦБ ХН, у нади да је реч о грешци или привременој опозивој одлуци. Говорено јој је да се врати кући, „како не би прошла исто“. На концу је послала писмо Министарству унутрашњих послова – једно од ретких материјалних доказа да су надлежни знали шта се дешава – али је добила повратницу. Насупрот томе ваља ставити недавну иницијативу да једна подгоричка улица добије име по Павлу Булатовићу, министру унутрашњих послова Црне Горе и Савезне Републике Југославије, убијеном у фебруару 2000. на стадиону београдског ФК Рад, да би се разумела размера заборава о највећем ратном злочину у последњих сто година Црне Горе, како каже Ален Бајровић, Османов син.
„Мој отац није био ухапшен, јер полицајци нису имали налог. Није ни депортован, јер се тим термином настоји пребацити одговорност на БиХ. После четворогодишњег суђења, све породице жртава пристале су на поравнање и наплату штете, не зна се колику, осим моје, јер нема тих пара које ми могу надокнадити губитак и трауму. Једино су Бајровићи остали да живе у Црној Гори, јер смо у тешким годинама овде имали дом и извор прихода и једино се ми још судимо с државом“, каже Бајровић за Радар.
То нашег саговорника ставља у каткад непријатан положај борца за истину, а заправо је био четворогодишњи дечак који је остао без оца. И без одговора на питања о налогодавцима и извршиоцима кривичног дела. Јер, да су бошњачке избеглице незаконито ухапшене и изручене као таоци утврђено је пресудом у Црној Гори, као и пресудом Хашког трибунала у предмету по оптужници против Милорада Крнојелца, управника фочанског логора. Али нагодба с породицама жртава је Црну Гору озваничила као државу која није била сукобљена страна у БиХ, а мајску трагедију од пре 32 године у ратни злочин без злочинца.
„Сви они примају пензију и можда ми долазе у радњу, а ја не знам. И подршка коју добијам од Новљана добродошла је, али је проистекла из тога да људи овде углавном не воле режим Мила Ђукановића и Демократске партије социјалиста чији представници морају бити непосредно одговорни. Јављају му се и неки виђенији Бошњаци, упозоравају да не именујем и не прозивам, због својих калкулација с прошлошћу и црногорским политичарима. Италијански правни експерт при Европској унији Маурицио Салустро оценио је да је овдашње тужилаштво подигло фарсичну оптужницу, без криваца, па тренутно имамо и апликацију пред Европским судом за људска права у Стразбуру“, указује Бајровић.
Као и сваке године уназад петнаест година, Бајровић је с невладиним организацијама годишњицу интернације обележио меморијалним скупом испред ЦБ ХН где је подсетио да од надлежних захтева три ствари: покретање адекватне истраге, установљење дана сећања на злочин и постављање спомен-плоче. Не поред полицијске станице, већ баш на њу, јер, њега што се тиче, Осман је скончао баш ту.
„Требали смо се чешће упознавати“
Поред појединих званичника, представника цивилног сектора, верских заједница и политичких партија, на скупу су били и ратни ветерани из БиХ, Црне Горе, Хрватске и Србије, који су под окриљем невладине организације Центар за ненасилну акцију до сада присуствовали комеморацијама на тридесетак места страдања разасутих по бившој Југославији. А има ли бољих мировних активиста од – ратних војних ветерана и инвалида, „модерних хипика с искуством сукоба“, како их назива Амер Делић, бивши припадник Армије БиХ и активиста у ЦНА?
Дан раније су се окупили у дворишту једног хотела у Херцег Новом и ударили по коментарисању лошег стања саобраћајница, дугих вожњи, ненајављених радова на путевима. Један Бошњак вади телефон и показује да је на граничном прелазу Ситница поред његовог аутомобила у реду чекала и усамљена крава. „Је л‘ имала папире“, добацује други, из Хрватске. Смеју се. Помињу преминуле колеге, некадашње саборце и противнике. „Требали смо се чешће упознавати“, каже један.
„У свим сукобима деведесетих, од Македоније до Словеније, у рат је било укључено око милион људи. Невладине организације су нас заобилазиле, гледале на нас као на злочинце. И даље лакше причамо о рату него о изградњи мира. А наше приче толико потенцијала имају да сам пре двадесетак година, кад сам се укључио у рад ЦНА, лако увидео да се с другим ветеранима разумем боље него са било ким другим, чак и кад се не слажемо око свега. Кроз рат су прошли као прашинари, не као официри од којих је мало ко мислио на војску“, каже Делић за Радар.
Рат га је затекао у родним Завидовићима у које је петог априла 1992. отишао из Сарајева као свеж студент економије, без одслуженог војног рока. Понео је само нешто веша за прање. Из града који је навелико био испресецан барикадама дошао је у градић који су тамошњи Срби већ били напустили. Почеле су хаусторске страже, осмишљене да, у случају белаја, одбране комшилук. Није се размишљало даље од тога. Уследила су дејства по околним селима, погибије, а наш саговорник је као првопозивац с искуством стражарења – према сопственим речима: младо топовско месо које дуго може носити велики терет – распоређен у батаљон, где је провео наредне три и по године.
„Не могу причати о одлукама Алије Изетбеговића, што је један ваш колега хтео, па се нисмо разумели, али могу причати о смраду спржене коже, спаљене утробе, вриску мајке, моје суседе, која сазнаје да је њен син, мој исписник, погинуо“, каже Делић.
Како су цигарете спасавале животе
Интересантно је било у Завидовићима, јер су бошњачке снаге прво сарађивале с Хрватским вијећем одбране, а потом с Војском Републике Српске. Нашем је саговорнику тада, у октобру 1993, пушење продужило живот, како каже.
„Нисам имао цигарете и на суседном положају сам видео српског војника. Звизнемо му, ја га питам за дуван, а он каже да ће ми дати ронхил ако дођем по њега. И ја одем. Упознамо се, зове се Младен, из Какња је, а у Броду га његови ухватили и рекли му: ај ти мало да браниш, и пошаљу га код нас.Гледају и моји и његови, чуде се, било им интересантно. Почели смо да се састајемо у групама, без оружја. Чим би неко почео да се јуначи, послали бисмо га у мајчину, на положај, да нас пусти да разговарамо као људи. И увек бисмо завршили на питању до када ће рат да траје“, препричава Делић.
Срби из Брода су Бошњацима знали да кажу кад не треба да промаљају главе, јер долазе снајпери из Добоја. Бошњаци су узвраћали и говорили које миниране потезе треба заобилазити. Развио се шверц, а појављивале су се и непристојне понуде попут оних за размену неколико картона цигарета за неколико ровова. Нову годину 1993/4. су прославили заједно, као и Српску, испаљивањем рафала у небо. Повремено би организовали посете породицама на супротстављеним странама. Команде су се љутиле, слале војну полицију која их је претресала, а ни војници на околним положајима нису имали разумевања.
„Пропаде им рат ако људи нормално причају. Једном су из смера Гостовића пуцали на Млађу и мене, а он се изнервира и каже: сад ћу им јебати мајку, врати се на свој положај и 84-ом запуца по њима, и они се смире. Дешавало се да дођемо у земуницу, наша је имала струје, и затекнемо људе који су одозго дошли, с друге стране, цугају, певају, зезају се. Најнормалније људско, у ствари, које је у рату ненормално. Кад су се Срби после Вашингтонског споразума повлачили, последњим, одјавним рафалом који су испалили су убили мајку мог пријатеља, на улици, поред мене. И одмах се вратиш у ненормалност“, сведочи Делић.
Заборављени на фронту
Већ 1994, дејства су се појачала. Бошњачке јединице су добијале опрему и наоружање и почеле су неуспешно да нападају Возућу, која раздваја Тузлу и Зеницу. Прави српски Стаљинград, каже Делић. У јесен 1994, из Сплита су у тојотама дошле јединице афроазијског порекла, с легитимацијама хуманитарних организација. Авганистанци, Египћани, Алжирци, речју – џихадисти који су свако брдо око Возуће решавали за десет минута. Али су вршили и злочине над заробљеницима, о чему сведоче хашке пресуде. Потом су скоро сви отишли у неколико камиона, под пратњом међународних снага.
„Вероватно у Чеченију, тад је била актуелна. Тад сам схватио да је и моја страна способна за ратни злочин. Не моја јединица, али мој савезник. Једна од ретких усвојених наших иницијатива била је управо постављање спомен-плоче на месту логора у Гостовићу, где је дејствовала јединица Ел Муџахид. При крају је и обнова спаљене православне цркве из 17. века. Ти изрази међусобног поштовања и захвалности ветеранима много значе, па макар имали и слику Младића или неког другог на зиду. Буде и смешних ситуација, рецимо, као када су српски ветерани обилазили магацин у околини Шамца где је један српски војник убио шеснаесторо људи, а где је подигнут споменик од црног гранита, са шајкачом, као четника да су правили. И пита један српски ветеран ове из бошњачког удружења: какав вам је, болан, ово споменик, а овај га гледа, па каже: кад смо га правили, нисмо знали да ћете овде долазити и коментарисати да је ружан. И сви се смеју“, каже Делић.
Наш је саговорник, иначе, међу последњим бошњачким војницима који је остао на фронту. Децембар 1995, положај Градина на Озрену, његов саборац Харис и он на транзистору чују да је потписан Дејтонски споразум и да зараћене стране треба да се повуку два километра од положаја. Харис и Амер чекају доручак, нема га. Чекају смену, нема је. Обазриво обилазе суседне земунице, нема никог.
„Нас двојица кренемо ка истуреном командном центру, а Харис имао пуну транспортну торбу бомби, псује и из беса их баца уз пут. Свуда тишина. Дођемо до ИКЦ, затекнемо неке подофицире, они нас гледају и питају откуд ми. Пусти нас, кажемо, где сте ви, где је доручак, смена, а они кажу: били су камиони и одвели војску, а вас смо по свој прилици заборавили. Место Доњи Раковац кроз који данас пролази ентитетска линија“, каже Делић.
Послератне трауме и пет кила меса
Одмах после рата, наш саговорник се демобилисао и наставио студирање у дислоцираном факултету у Тузли. Међутим, појавили су се проблеми са спавањем, које је прво неутралисао литром „јубиларног“, па двема флашама, сваког дана. Кад га је садашња супруга по други пут затекла с лисицама на рукама, обећао је и свету и себи да ће потражити помоћ. Рад у ЦНА показао му је да ту борбу не мора да води сам. Најжалије му је када непогрешиво препозна алкохолизам или наркоманију као последице ратних траума.
Ипак, показивали су се од краја рата и различити знакови поред пута који су олакшали зацељење. Рецимо, када је током посете Добоју обишао пријатељицу своје маћехе, Српкињу, која је ту избегла још 1992. Појавио се власник месаре у којој је радила, извесни Милош, крупан као бик.
„Деловао је подозриво. Јавио ми се, питао ме: јесте ли ви муслиман, а ја рекао: јесмо. Ушао је у месару и вратио се с пуном кесом, пет кила је унутра било, и рекао ми: ово је за вас, све је у складу с вашом вером, да с породицом обележите Бајрам, а ја заборавио да Бајрам уопште долази. Свако добро, довиђења. Божји знакови што ти дају вољу“, прича наш саговорник.
За Резолуцију о Сребреници коју је усвојила Генерална скупштина УН каже да је била потребна пре четврт века, а да је сада тешко не помислити да је злоупотребљена како би се пажња скренула с неких других дешавања, попут оних у Палестини.
„Прича о геноциду се беспотребно уназад десет година развлачи како када коме и у које сврхе треба. Како се људи примире и зближе, они по томе распале. Пингпонга да играш по тугама унесрећених породица, једни да их злоупотребљавају, други да их понижавају… то је најстрашније. А ови што се кроз приговоре Резолуцији одједном залажу за дијалог ка помирењу – па ми то радимо већ 20 година, а мало нам се који званичник одазове, нарочито на вишим положајима. Иначе, из моје перспективе, српске жртве у рату су неправедно запостављене. Одеш ли у Сребреницу, Скелане, јасно је да су убијани Срби, што у дејствима, што цивили. Али, зашто од тога није раније прављен предмет, зашто раније нису прикупљани сведоци, зашто је оптужница против Насера Орића изгледала како је изгледала, с онаквим сведочењима, није питање за мене“, закључује Делић.
Једнима царства, другима посттрауматски стресни поремећај
И, заиста, ветеранске приче толико су невероватне да би, без имена, презимена и слике, човек лако могао да претпостави да су измишљене. Рецимо, како је Петар Вочкић, ветеран ВРС из Шамца, учествовао у ликвидацији јединице ХВО-а коју су чинили Немци. Како је од саборца добио тако заробљени калашњиков, само зато што је направљен 1968, када се Вочкић родио. Како је у кундак угравирао свој надимак, име своје девојке и годиште, како је ту пушку изгубио, да би му је, на основу тих неколико података, после рата и два рањавања, вратио један ветеран ХВО-а, заливену. Или, како га је други хрватски ветеран препознао, рекавши му: „Ти си ме ранио, сећам те се.“ У рату непријатељи, а после доживотни пријатељи, све док тог бившег припадника ХВО-а није однео срчани удар пре коју годину. Обојици је фалило по око.
Или како је почео рат за Крешу Приморца, члана ХВО-а из Мостара.
„Као и за све, прво је почео око мене. Био сам главни контролор производње у творници херметичких компресора. Припреме су трајале од осамдесете, та производња неповерења, то хушкање. Прво је 1991. спаљено село Равно, у нападу црногорских резервиста и ЈНА. Титоградски корпус потом је дошао у Мостар. Војска ко војска, буде их стотину добрих, али довољно је да неколицина буду лоши и да попију. Да те убије на правди бога. Хрвати и Бошњаци су покренули страже, снабдевали се како смо могли, а све је отишло доврага када су војници отели мог комшију Здравка Орловића, преко пута чије куће су пили, и то за Ускрс, на неколико корака од цркве. Ударили смо барикаду, а онда је почело гранатирање. Имао сам 34 године, мајку, жену која је друго родила, неудату сестру, и све смо их послали у Сплит где смо срећом имали родбину“, каже Приморац за Радар.
Мостар је убрзо облепљен плакатима на којима је писало: „Мој тата је у ХВО, а гдје је твој?“ Нашем саговорнику је убрзо постало јасно да за поједине рат поприма и економску димензију. Његов рођак био је капитен ФК Леотар из Требиња, а годину дана пред рат је са женом Српкињом отишао у Немачку где је покренуо фирму. Под окриљем наратива да у ХВО-у крваре – што Приморац не спори – а да дијаспора ужива, почели су позиви да се с рачуна фирме месечно издвоји сума за ратне напоре. Наравно, део је завршавао по разним џеповима и фиокама.
„Неки су царства дигли, а ја имам посттрауматски стресни поремећај, крај с крајем једва састављам. Јесте се тата добро борио, а сва су му деца вани. И то ти је у сва три народа у БиХ. Рат увек некоме добро донесе. Обичном народу никад. Ево, овде у Херцег Новом, много је Срба који су морали избећи из мог места. Читаве породице. Чалије, Мавраци, Гатала, тачно знамо. И они имају много више сличног с Делићима, Домазетима, Шантићима, Антићима, Ћорићима, Бубалима – све су то презимена из Мостара која су носила сва три народа – него с неким ко је Србин, а добро се снашао“, каже наш саговорник.
„Жив сам, море, не удај се!“
Сукоб Бошњака и Хрвата у току рата тешко му је пао, доживео га је као издају. Преокрет га је затекао у католичком самостану, где је, одвојен од јединице, сам контролисао његов други и трећи спрат. У приземљу и на првом спрату били су распоређени бошњачки борци. Четири дана без воде и хране, с прстом на окидачу – што практично значи и без сна – кретао се кроз уске просторије, држао непријатеље на нишану, ослушкивао их. Све док се самостан није нашао под паљбом артиљерије и тенка – и то хрватских. Када је коначно схватио да су бошњачки војници заспали, спустио се низ громобран самостана и побегао у оближњу шталу, где је покривен сламом и будан чекао да прође дан. Летњи, најдужи.
„На крају сам и не знајући отпузао на територију коју је држао ХВО. Кажу ми да су мислили да сам мртав и да су известили моју породицу. Успостављај везу са Сплитом, кажем, дам им број, и јави се бака која се прво страшно љутила, јер је мислила да је неко зафркава. Узмем слушалицу, кажем: баке, жив сам, па је знала да сам ја, јер сам је тако звао. Слушалицу узме моје син, Анте, кажем му: жив сам, жив је тата, а на крају ми дали и супругу. Жив сам, море, не удај се, кажем јој. А у Сплиту ми већ и мису спремили. Покварио сам посао свештенику“, каже Приморац кроз смех.
После рата је остао у мостарској полицији и тада је почео да се сусреће с послератним нелогичностима карактеристичним и за мир и за то насеље.
„Мостар је два града под једним кровом. Исто као и другде у БиХ, само смо ближи једни другима, па су и тензије више. Уместо да направи једну општину, високи представник је од две начинио шест. Као у Надреалистима: коридор пролази овде, кроз улицу, па кроз двориште, па кроз стан. Колико год смо ми криви, крива је и међународна заједница. Они су нам судове правили и правосуђе, а то је најгори део БиХ. Рецимо, наша судиница је писала као да је имовина преминулих њој продата, обогатила се и побегла у Опатију. Узела хрватско држављанство, Хрватска своје не испоручује, и ником ништа. Прва масовна гробница откривена у БиХ била је на градском сметлишту Уборак, убијено је 113 цивила, међу њима и моји рођаци прикупљани из атомског склоништа и свлачионице НК Локомотива. Дванаест осумњичених је досад умрло. У књизи нашег свештеника Галића пописано именом и презименом ко је шта радио, и, опет, ником ништа“, каже Приморац.
Према његовима речима, правосуђе би и данас, у 2024, прековремено радило само када би истраживало обичне, појединачне злочине, од убистава, преко крађа до силовања.
„Али то се не дира. Не, важније је да се политички осуди један цео народ, да се прогласи оваквим или онаквим, да нас се још мало завади. Резолуција о Сребреници је много закаснила и не доноси мир. Уз то, све остале жртве ставља у запећак. А владавину закона нико и не помиње, осим кад мора, декларативно“, закључује он.
Кад се гелер у глави помери
Ветеран ВРС-а Синиша Мијанић из Шамца је 1991. године направио велики испраћај у војску, под шатором, како се ваља. Имао је девојку, Хрватицу, с којом је планирао женидбу. Са осамнаест година је отишао у Бањалуку на служење војног рока, у Школу резервних официра, где је требало да добије обуку за командира тенка. На пролеће, у априлу или мају, његов батаљон питомаца већ је у руке био добио бојеву муницију на простору Купреса. Дешавале су се провокације, али не и окршаји. По повратку у Бањалуку је стекао чин командира тенка и прекомандован је у Книн где је добио вод пешадије.
„Једва пунолетан, а имао вод. Заменик ми је био Хрват из Загреба, који је после уганућа ноге отишао и остао сам сам с тридесет људи под командом. Моја грешка је њихов живот, а у тим околностима, колико год да си млад, много брзо сазриш“, каже Мијанић за Радар.
Већ у октобру 1991. је тешко рањен на подручју бране Перућа. Задобио је тешку повреду главе и хеликоптером је пребачен на Војномедицинску академију. Не пазећи на свој живот, почео је да прави грешке, срећом без трагичног исхода.
„На делу главе само кожа, без кости. Тек су ми је после трансплантирали с кука. Нисам имао помоћ, а требала ми је, па сам неколико пута устајао из колица и падао на под. Могао сам остати мртав. Тешко сам се мирио са ситуацијом. Почели су да ме везују, а ја се одвежем, па опет. На крају сам у Шамац дошао на својим ногама, али под тешким лековима. Кад сам пролазио један контролни пункт, питали ме шта ћу такав тамо где се пуца, а ја им рекао да идем кући. Где ћу друго. Села су била хрватска и српска, а у граду је било бошњачког становништва. Дигле се биле сеоске страже. Чујем да је један мој тетак, Хрват, завршио у српском логору, а други, Србин, у хрватском. Кад сам овом првом однео храну и обишао га, схватио сам да је половина интернираних људи било на мом испраћају у војску. Следио сам се“, каже Мијанић.
На ратишту је, као и Делић, био све до краја сукоба, а у сећање му се урезала једна епизода, баш из 1995. Требало је да оде на преглед у Београд, а тада је за прелазак границе био потребан документ који данас колоквијално зову „Младићев печат“. Мијанић га није имао, па су га оптужили за дезертирање и извели из аутобуса.
„Рекао сам им да сам четири, односно три године раније могао остати у Србији, кад сам ишао на две операције, да сам хтео, да сад идем на преглед и да нисам луд да дезертирам пред крај рата. Свеједно сам морао по папир да бих се вратио за Бијељину“, сведочи Мијанић.
Накнадно је сазнао да је отац његове девојке био у српском заточеништву. Много година касније, од комшије Недељка је чуо да се удала и отишла у иностранство. А и Недељко је био подозрив, на први поглед.
„Дошао ми био на капију и гледа ме. Нисам га одмах препознао. Каже: не знам смем ли да уђем. Не буде ми јасно, кажем му: улази, бре, унутра. После изашли, сели у кафану, попили пиће, испричали се. И тек кад смо се растали, пало ми на памет да је био у праву. Никад не знаш ко је с каквом главом из рата изашао“, прича наш саговорник.
А његова је, каже кроз смех, тај упорни смех, била необична. Уместо алкохолу и дрогама, окренуо се фудбалу. Противничком тиму је знао да каже да му не напуцавају лопту на главу – не зато што ће га повредити, него да је случајно не пробуши, јер оштра је кост кука – па ипак, коју годину након рата, један га играч јесте погодио лоптом где не треба и Мијанић је стрмоглаво пао.
„Не могу се макнути, сунце ти пољубим, не могу се закопчати. Одем на рендген, пита ме сестра јесам ли рањаван, а ја јој кажем јесам, али у рату, не на фудбалу. Она се смеје и каже: гелер ти се у глави померио, мораћеш да припазиш“, препричава Мијанић и каже да је следећих осам година радио у водоводу.
На једној од радионица ЦНА је упознао ветерана Јасмина из Бихаћа, и кроз необавезан разговор су схватили да их је у једном периоду током рата физички делила невелика раздаљина. Довољно мала да један другоме певају шамачке изворне песме, из ровова. Тако су се, много пре званичног упознавања, заправо упознали песмом.
Извор: Радар
