Профил руског друштва

Земље ЕУ, предвођене Немачком, деценијама су финансирале економију Русије, њихови високи званичници су након одласка са власти постајали лобисти руских државних енергетских компанија (Герхард Шредер, који је учествовао у бомбардовању СР Југославије, еклатантан је пример тога), а данас, када су западне државе уплашене од пада међународног поретка оне брзо заборављају своју одговорност за подривање истог и прелазе на осуде руског друштва, које представљају малтене као ропско.

Пролазнице на Црвеном тргу у Москви (Фото: TASS)

Истраживања јавног мњења служе као показатељ атмосфере у било ком друштву, чак и у неком које је, рецимо, затворено. Политички социолози и политиколози треба да владају знањем о слици друштва које истражују, како би то постигли потребно је да говоре доминантним језиком тог друштва, да познају његову културу, историју и, наравно, политички систем. Новинари и истраживачи са Запада неретко критикују руско друштво за пасивност, неизлазак на протесте и томе слично, притом потпуно игноришући чињеницу да Владимир Путин знатно више зависи од западног капитала и трговине, него од протеста у самој Русији и свог рејтинга.

Земље ЕУ, предвођене Немачком, деценијама су финансирале економију Русије, њихови високи званичници су након одласка са власти постајали лобисти руских државних енергетских компанија (Герхард Шредер, који је учествовао у бомбардовању СР Југославије, еклатантан је пример тога), а данас, када су западне државе уплашене од пада међународног поретка оне брзо заборављају своју одговорност за подривање истог и прелазе на осуде руског друштва, које представљају малтене као ропско. У томе им помаже и мањи део либералне руске интелигенције који пише покајничке чланке у западним листовима у стилу – „нисмо урадили довољно да спречимо рат“, док је за сукоб у Украјини крив Запад како год да се окрене – било кроз ширење НАТО, било кроз омогућавање Путину да модернизује војску кроз капитал добијен трговином са тим истим Западом.

Герхард Шредер и Владимир Путин, (Фото: The Times)

И дан данас, док Запад позива на протесте у великим руским градовима, иза кулиса калкулише ризике од санкција Русији и од достављања наоружања Украјини. Дакле, просечан Рус треба да ризикује да буде ухапшен или нешто горе, док званичници ЕУ већају да ли смеју да уведу нафтни ембарго Русији или не и колико ће их то коштати. Извините, али грађани Русије нису идиоти, они који су старији памте тоталитаризам Совјетског Савеза, они који су млађи одрасли су на причама о репресијама и учени су да држе свој језик за зубима, нарочито у кризним ситуацијама када се прати свака реч и прете апсолутно реалне новчане, а и затворске казне. Руско друштво је атомизовано, апатично, кондиционирано да не учествује у политичком процесу ван дана за гласање, а принцип који преовладава се може сажети у реченицу: „зашто да се буниш и пострадаш, а ништа нећеш променити када од тебе ништа не зависи“.

Истраживања јавног мњења показују да је тренд самоискључења из политичких токова, барем јавно, скочио од 24. фебруара. Одговори на питања анкетара постају мање битни, а драстично расте број грађана који не желе да одговоре на питања или спуштају слушалицу када разумеју да се питања тичу рата у Украјини. Руска независна агенција за истраживање јавног мњења Russian Field објавила је своје методолошке податке за анкетирање управо како би показала овај тренд. У поређењу са периодом од пре рата, проценат грађана Русије који спуштају слушалицу током анкетирања повећао се за 34,1 одсто, а проценат грађана који уопште не желе да одговарају на питања за 25,4 одсто. Грађани Русије умеју врло добро да калкулишу, исто као и западни економски стручњаци који схватају да не могу очас посла да се ослободе од руског гаса и настављају папрено да плаћају за њега и тиме финансирају рат против сопственог поретка. На исти начин, грађанин Русије разуме сопствени интерес да не буде ухапшен, отпуштен или остракизован од стране свог политичког система, он разуме да је дошло време да се притаји и чека. Шта се чека? Расплет ситуације – или ће бити горе, или ће бити боље, или ће се остати у кризи, или ће власти наћи начина да из ње изађу. У складу са развојем догађаја реаговаће и друштво, ни пре, а ни касније од тога што је неопходно за опстанак.

Заставе Русије и Украјине, (Фото: Архива)

Управо из овог разлога већина либералне интелигенције одбацује наратив о колективној кривици руског народа који се намеће са Запада, па и од мањег броја њихових колега сународника. Само онај ко никад није живео у Русији, који не зна ништа о том друштву или који, пак, уопште не мари за животе грађана Русије може им пребацити чињеницу да просто покушавају да живе и преживе. Уколико западни лидери желе неког да жртвују како би спасили сопствени систем, онда то треба да буду њихови сопствени грађани – оружје у руке и у Украјину, на лимес међународног поретка. Грађани Русије не намеравају да ставе главу на пањ за туђе интересе, а притом врло добро разумеју шта се око њих дешава. Међународна маркетиншка агенција GroupM спровела је истраживање о поверењу грађана Русије у медије. У марту је 34% назвало телевизију примарним извором информација којем верују, у априлу је тај показатељ пао на 24%, док су на нивоу Москве и Петербурга исти показатељи били још нижи – 27% у марту и 21% у априлу. Треба разумети да у Русији сви телевизијски канали подржавају официјелни, државни наратив, пад поверења у телевизију је пад поверења у тај наратив. Телевизију замењује Телеграм, једино место у Русији где без било каквих помагала могу да се прате и опозициони медији чији су сајтови блокирани.

Не само да грађани Русије избегавају да одговарају на политичка питања јер сматрају да сада није тренутак да се јавно изражавају на тему рата, битан је и начин на који се питање поставља. Пример који није могуће побити јесу резултати истраживања јавног мњења из руске државне агенције ВЦИОМ. До 2019. године ВЦИОМ је мерио рејтинг политичара у у Русији путем отвореног питања – «У ког политичара имате највише поверења (сами наведите име)?» Од дате године додато је још и исто питање, али затвореног типа (са списком конкретних политичара). Рејтинг Владимира Путина по старој методологији (отворено питање) у мају 2019. године је износио 31,7%, док је по новој методици (затворено питање) износио 72,3%, што је сасвим логично, уколико разумемо стање у руском друштву. У случају да је грађанин уопште довољно храбар (или непромишљен) да даје одговоре на политичка питања, њему ће бити комфорније да одговори на отворено питање, него на затворено, јер се у затвореном директно спомиње председник Путин, сада се тражи да грађанин директно каже да нема поверења у свог председника, што је сасвим нелагодно. Најзанимљивије је да су обе методологије паралелно у оптицају, као да неко из ВЦИОМ-а ради за пету колону! Сасвим свеже истраживање ВЦИОМ-а од 15. маја текуће године даје два рејтинга Путина – 80,7% са затвореним питањем и 42,4% са отвореним питањем. Дакле, једни те исти људи који одговарају на питања из анкете, у зависности од структуре питања, верују Путину у 80 одсто, а затим у 40 одсто случајева, како је то могуће? Зато што у првом случају имају затворени списак политичара, међу којима је и председник, док у другом случају могу да изаберу опцију „не верујем ниједном политичару“. Из одговора на отворено питање добијају се јасне цифре – око 40% грађана Русије не подржава ниједног политичара из редова власти и системске опозиције (отприлике исти број подржава Путина).

Владимир Путин, (Фото: Архива)

Не треба никако закључити да је већина грађана Русије протестно настројена, напротив, друштвена енергија је угушена, људи који би могли да организују протесте су или у емиграцији, или у затвору, зато је први талас протеста против рата резултирао привођењем око 15 хиљада грађана Русије, што сведочи да су протести били малог обима, јер су приведени сви који су у њима учествовали. То су биле демонстрације људи који из моралних разлога сматрају рат њихове државе са суседном неприхватљивим и који су довољно радикални у својим уверењима да се изложе опасности. Већина грађана не дели њихов фанатизам. Они ће бити спремни да протестују само уколико њихова животна егзистенција буде угрожена, искључиво зарад материјалних фактора. Ток рата је за њих мање важан, све док нема опште мобилизације и њихов живот није угрожен. Већину грађана интересује стандард живота и могућности његовог раста, уколико дође до ситуације да су по том питању угрожени, они ће изаћи на протесте.

Никакве победе и порази у рату за већину грађана немају значаја – пошто украјинска армија не може ући у Москву и угрозити их, све се може представити као победа, њих занима то како они живе. Ако могу да добију производе који су им потребни, по цени коју могу да приуште, ако могу да отплате хипотеку и кредите, све је у реду, рат може да траје. Донбас је у овим или оним рукама – потпуно небитно, ако власти могу да им обезбеде просперитет. И ту главну улогу играју санкције, те је главно питање не победе и пораза у рату, већ даљег развоја економије Русије под санкцијама. Ако кроз неко време западне санкције произведу очекивани ефекат, грађани ће протестовати да се оне скину, а да би се скинуле рат мора да се оконча, па ће изгледати као да протестују против рата, али заправо протестују за скидање санкција како власти знају и умеју. Ако западне санкције не произведу жељене резултате и стандард живота грађана Русије не буде угрожен, неки тамо рат може трајати годинама (само без мобилизације, јер мобилизација угрожава животни стандард).

Александар Ђокић