Читајући четврто поглавље можемо видјети каква је карактерологија и какво је схватање свијета, схватање Срба међусобно, као и схватање шта то уопште значи бити човјек, служећи се основама са старих ћириличних натписа на споменицима источне Херцеговине: добар, поштен, вјеран и племенит.
У Никшићу 1. априла 2022. године, у организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, оддржана је промоције књиге Кроз српску језичку историју, аутора проф. др Јелице Стојановић. Промоције је одржана у сали Друштва црногорско-руског пријатељства Св. Георгије.
Поред аутора, о књзи су говорили проф. др Милош Ковачевић, проф. др Михаило Шћепановић, књижевник Радинко Крулановић, док је програм водила др Јелена Газдић.
Отварајући вече пред многобројном никшићком публиком, др Газдић је читањем биографије проф. Стојановић подсјетила о каквом се вансеријском научнику ради, али и неуморном борцу за очување српског језика и писма у Црној Гори.
„Научно утемењено и аргументовано проф. Стојановић аланизира неке од историјски и ՚културолошки кључних лексема српског језика՚ као што су срб-, Стефан, Црна Гора, Косово, вук-… Њена лингвокултуролошка и лексичкосемантичка истраживања заснована су на дијахронијском аспекту, при чему ауторка има у виду мишљења претходника и савременика, а своје закључке изводи на основу ексцерпиране српске споменичке грађе“ – појаснила је др Газдић.
Надахнуто слово о раду и књизи професорке Стојановић изнио је пјесник Радинко Крулановић: „Читао сам књигу Кроз српску језичку историју и књига је читала мене. Не питајте ме како је и да ли је то могуће; поуздано вам тврдим да ми се књига давала и отварала, отварала ми срце, дух језика, српскога, са којим ме мајка отпремила да грешно берем плодове са дрвета сазнања“.
„Она нам указује да српски језик има своју историју, поријекло, свој кôд који нас је одредио и одређује. То најбоље указује историја етнонима Срб- кроз свесрпске области које су се звале овако или онако, али су биле наше и биле су српске и у њима се говорило српским језиком и молило се српски, умирало се за њега и на њему, кроз њега и примало васкрсење. Није језик само тло и крв, јер да је тако, он би се зачаурио у простор, он би себи озидао сопствени затвор и смрт.
Српски језик, како свједочи професорица Јелица, утемељен је на духовној координати, на етнопсихолошком, дубоко укоријењеном осјећају припадања, закључио је Крулановић.
С нескривеним одушевљењем о књизи Кроз српску језичку историју говорио је и проф. др Милош Ковачевић. „Сва наша прошлост је везана за језик и писмо. И онај ко има ћирилицу, има и Повељу Кулина бана, с једне стране, а има и Дубровачки молитвеник, с друге стране; оба, заправо, народна споменика, и ако кажете да ћирилица није ваша, онда морате на основу прошлости рећи о садашњости оно што је чиста истина: Српска културна историја је историја која је предодредила велики број ՚назови՚ језика који су настали из српског језика. Из тих разлога је књига Кроз српску језичку историју Јелице Стојановић врло значајна.“
Након указивања на овај шири и толико важан контекст, проф. Ковачевић је изнио и неке друге оцјене у вези са структром књиге. „Ова књига има четири основне теме које су готово магистралне теме наше садашњости али и наше прошлости. Прва тема тиче се етнонимске основе срб-, други дио књиге тиче се имена Стефан, његовог значаја за династију Немањића, и његове распрострањености као владарског имена у свим српским земљама. Између првог и другог поглавља приказана је апсолутна веза између имена Стефан и основе срб-, као и потврда једног другим. Треће најзначајије поглавље тиче се у првом реду Горског вијенца и Његоша. Књига се завршава дијелом који показује нас у прошлости у сасвим другом свјетлу.
Читајући четврто поглавље можемо видјети каква је карактерологија и какво је схватање свијета, схватање Срба међусобно као и схватање шта то уопште значи бити човјек, служећи се основама са старих ћириличних натписа на споменицима источне Херцеговине: добар, поштен, вјеран и племенит“ ̶ додао је проф. Ковачевић.
У истом надахнућу наставио је и проф. др Михаило Шћепановић. „Ово вече нам показује да ниједна књига проф. др Јелице Стојановић није потонула него је управо постала трвд метериз онима који су на било који начин покушали да нас изиграју, да нас прогласе за националисте и националшовинисте, само због тога што смо одредили своје међе и што смо чували темеље сопственог бића и сопственог развоја.“
„Јелица Стојановић је узела 1400 година дуг временски период, од иностраних, првих, помена основе срб-, па до данашњег дана. Наша ауторка је ову књигу радила тако да је свакоме показала какав треба бити однос према прикупљању грађе која се анализира, и да ту једноставно не смије бити омашке, јер у овим пословима поузданост је основни фактор који држи темеље читавог истраживања, и ући у такав посао може само неко ко има огромно знање и огромну вјерност према научној чињеници и према обавезама да то покаже свом роду и да покаже на који начин се морамо обрачунавати са онима који одокативно посматрају науку и односе се према научним чињеницама. Овом књигом аутор се сврстава у ону групу српских историчара језика од Александра Белића, Јована Вуковића, Радомира Алексића, али ја бих рекао и једне даме Ирене Грицкат Радуловић“, закључио је Шћепановић, додајући да је Јелица Стојановић заслужно ушла под плаву повезачу Српске књижевне задруге гдје се, што се лингвиста тиче, јако тешко улази.
На крају ове, по утисцима публике, антологијске промоције обратила се и професорка Стојановић.
„Ова књига настала је као покушај свједочења српског језика, српског народа, културе и духовности, потребе да историјска документа говоре о простирању свега српског и о његовом именовању. И ту нема ничег додатог, ничег измишљеног, ничег непровјереног, ничег придодатог, само повезаног и сабраног у једну цјелину, да јасно и недвосмислено говори ̶ Ко хоће да чује!?“
„Циљ ми је био, да оно што сви негдје у великој мјери знамо, ако хоћемо да знамо, сабирајући и повезујући, представим на једном мјесту, да трагом докумената покажем на којим је све просторима народ носио српско име, потом језик, затим ћерилицу као ՚српско писмо՚. Толико је свједочанстава, страних и домаћих, мада сам се овдје бавила прије свега домаћим изворима,са простора Босне, Хума, Херцеговине, Дубровника, нарочито Зете, потом и Црне Горе, а и шире и даље, докле год је српски род допирао“ ̶ казала је проф. др Јелица Стојановић.
Извор: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори
