Пише: Проф. др Владан Перишић
Шта то у овој српској стварности, мрачној и злослутној због дугогодишњег злочињења и свеопште безобзирне отимачине оних на власти, те због “мудрог” ћутања, окретања главе и “гледања свог посла” оних других (било због себичних интереса, било због страха) – шта дакле у тој Србији, измрцвареној духовном бедом и несигурношћу, у ствари траже побуњени студенти и ђаци? За чиме толико вапи српска омладина? Одговор на ово питање може бити различит у зависности од тога са које стране му се приступи. И приступало му се политиколошки, социолошки, итд, итд. Овде ћу покушати да њихове протесте протумачим из једног, за српско друштво не баш уобичајеног угла – теолошког. Посматрано са теолошке тачке гледишта сва ова српска дивна, паметна и одважна омладина тражи само и једино – оно божанско. У суштини сви они чезну за рајем. Како то? Ни у једном упућеном захтеву то се не види, ниједна таква парола није написана. Па ипак… Стварајући човека по својој слици, Бог, који је Доброта, Правда, Милост и Истина која као Пут води у вечни Живот, усадио је у њега неизбрисиву чежњу према Богу и животу са Богом. Тај свој импулс, то своје најунутрашњије стремљење за најинтимнијим односом са Богом, штавише за вечним сједињењем са њим, човек носи негде дубоко запретено у својој подсвести (неки би рекли: у колективном несвесном). И, иако несвестан, тај нагон је од постанка човека изузетно снажан подстрекач и мотиватор многих наших мисли и делања. Верујем да је тако и сада.
Потрага за рајем
Вратимо се сада српским студентима. Са хришћанске тачке гледишта, кад год протестујемо против неправде, ми у ствари тражимо праведну владавину Божију (штавише, “ако сте жедни и гладни правде” – блажени сте, каже Исус). Наравно, студенти (и теисти и атеисти) казаће како траже само то да правосудни систем у Србији профункционише по Уставу и закону. И, гледано из угла нормалног функционисања државе, биће у праву. Али, гледано из теолошког угла (који овај претходни не негира, него га само употпуњује), где год правосудни систем функционише ваљано, за корак смо ближе ономе како је Бог хтео да уредимо међусобне односе. Другим речима, у друштву у којем влада правда ближе смо Богу и његовом рају. Тако, кад год усправљамо кичму и дижемо главу, ми се приближавамо богоустановљеном достојанству словесног бића (јер, како је песник добро приметио: “Вечно погнута глава у одређеном моменту почиње да пасе”, тј. да из словесног инволуира у бесловесно биће). Исто тако, кад год се као слабији одупиремо јачему, ми заузимамо божанско становиште (“снага се у слабости усавршава”, опет вели Исус). Кад год нам је истина светиња, ми смо непогрешиво на Божијем путу (јер “ја сам истина”, вели Исус, а сатана је “отац”, тј. извор и подстрекач сваке лажи, а у српском друштву је има баш превише). Кад год се залажемо за добре законе и правичан поредак, ми се у ствари залажемо за веће присуство божанског које у свакодневни, такорећи демонски хаос и мрак уноси светлост, правду, мир и елементарну сигурност. Јер, као што рекох, у подсвест сваког човека (био он теиста или атеиста) дубоко је усађена потрага за божанским, тако да не може (а и не треба) да престане да трага за њим. Тај божански рај, који у овом животу додуше не можемо постићи, али не можемо ни престати да га тражимо, у наш живот се пробија ретким али снажним осећањима задовољства и испуњења онда када успемо да међусобни живот уредимо правично, честито, мирољубиво и истинољубиво. Е, управо тако каже да жели да га уреди и српска омладина која протестује против безакоња и неправде. И мада је тачно да се рај не може наћи на овом свету, исто тако је тачно и то да на овом свету он почиње да се остварује сваки пут када искрено тражимо правду, истину, самилост, мир, човекољубље, љубав…
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Улога цркве у мењању света
А да ли би студентима и ђацима у борби за владавину права (као далеког одсјаја божанске правде која влада у рају) могла помоћи Црква? И на који начин? Како уопште Црква може мењати једно дезинтегрисано и антагонизовано друштво у хуманије и праведније? Једини одговор је: Црква може мењати свет једино својим примером (“Други ће познати да сте моји ученици (тј. хришћани) само ако се будете узајамно волели”, поново Исус). Дакле, примером љубави, милосрђа, саосећања и правде. А донекле и својом речју, али само уколико је она искрена и истинита. И посебно ако је уз то и храбра.
С тим у вези добро је подсетити се да је некада у Цркви на великој цени била тзв. parrisia = храброст да се говори слободно и отворено, те да се и онима на власти – дакле, онима далеко моћнијима од нас – каже истина у лице. Јер, подсећам, истина је светиња, зато што је божанска. У древна и славна времена Цркве сматрало се да је parrisia (одважност) неопходна особина онога ко жели да буде на челу Цркве као епископ. И није то само зато да би се неправедним владарима сасула истина у лице, него зато да би Црква неодступно стала иза истине, да би свим силама заштитила нејаке, обесправљене и понижене. Да би стала у одбрану оних који су гурнути на друштвене маргине само зато што су политички неподобни или економски нејаки. Отуда епископи, али и презвитери и ђакони, као и сви лаици хришћани, морају ставити правичност и човечност изнад своје удобности, личног мира и самодовољне и самозадовољне изолације. И не смеју, заташкавајући истину, ћутати пред невољама народа који им је поверен, јер је ћутање веома јасан избор, понекад гласнији од сваке речи. А невоља није само тлачење сиротиње, него, можда још и више, правосудни систем у којем та сиротиња не може доћи до правде. И што је најважније, невоље потлачених библијски Бог види као нешто што га се директно тиче. А ако се тиче њега, да ли је уопште могуће да се не тиче оних који га у овом свету заговарају?
Такође, Црква мора ствари називати правим именом. Неће лаж престати да буде лаж ако је вештом демагогијом и вербалним жонглирањем за туђ рачун Црква прикаже као истину. Нити ће неправда престати да буде неправда ако је корумпирано или застрашено правосуђе у пропагандним медијима прикаже као правду. И не помаже ту никакав изговор за кукавичко и опортунистичко ћутање пред огољеним злом, јер Црква чији чланови нису слободни и храбри да говоре оно што мисле није Црква Христова.
И на крају, 33 године сам као професор радио на Београдском универзитету и ниједну друштвену групацију не познајем боље него студенте и не волим колико студенте. Драги студенти, желим да вам откријем једну хришћанску истину – све док се искрено залажете за истину и правду, ви сте са Богом и Бог је са вама. И није најважније да ли се истина и правда могу у оваквом свету остварити увек и свуда. Понекад и понегде могу, а понекад и понегде не могу. Оно што, међутим, јесте најважније то је да увек постоје они којима су истина и правда светиње иза којих ће чврсто и неодступно стајати пред сваким силником који их гази и злоупотребљава. Најважније је да нада у њихово остварење није без основа, те да у истинољубивости и правдољубивости нисте сами. И ту не мислим само на нас који вас здушно подржавамо. Него пре свега на то да кад год искрено тражите истину, Бог је са вама. Кад год се искрено борите за правду, Бог је са вама. Знали то или не. Веровали у то или не. Ви чак и не морате веровати у Бога. Али док год верујете у истину и правду, Бог верује у вас. Шта бисте још могли пожелети?
Аутор је протојереј-ставрофор, некадашњи редовни професор и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду
Извор: Време
