Пише: Проф. др Радоје В. Шошкић
Егзистирати значи бити бачен у отвореност која нема темеља, истрајавати у напетости између видљивог и скривеног, смисленог и бесмисленог. У том смислу, егзистенција је увијек чин самоистраживања и самоекспонирања: она не пребива у готовом оквиру, већ се обликује у сталном суочавању с границом, понором, празнином.
Ако се поезија експонира, ако је њена бит у томе да се излаже, да истраје у властитој крхкости, онда она у најдубљем смислу дијели судбину егзистенције. Јер егзистирати – значи не тек бити присутан, већ истрајавати у свјетској ноћи, опстајати у ономе што Хајдегер назива „оскудним временом“, временом у којем богови одсуствују, а темељ бивствовања је потиснут у заборав. У том граничном стању, поезија се показује као солидарно кретање са егзистенцијом: обоје су нужно самоистражујући и самоекспонирајући чинови. Самоизлагање и самоистрајавање представљају конститутивна човјекова кретања, а управо у њима пребива и извориште пјесништва. Умјетничко дјело „поставља један свијет“, вели Хајдегер, поезија се „експонира“, одговара Целан – нема сумње да те двије реченице, иако изречене с различитих страна, улазе у исти хоризонт смисла и отварају поље заједничког разумијевања. Филозоф и пјесник, као два лица истог напора мишљења и говора, сусрећу се на попришту гдје се одлучује „како стоји ствар са свијетом“.
Но, како уистину стоји ствар са свијетом и људском егзистенцијом у ери која себе проглашава епохом обиља? Хајдегер, призивајући Хелдерлина, види у тој епохи само пустош: све што нам технологија умножава и умрежава остаје лишено темеља. Смисао бивствовања – оно што једино може дати људском времену оријентир – ишчезава у заборав, а егзистенција бива препуштена безличној свакодневици без сидра. Хелдерлин је већ у појави и смрти Христа препознао знак почетка свјетске ноћи – тренутак када богови почињу да се повлаче и када нихилизам улази у само ткиво свијета. Поезија се рађа управо у тој ноћи, у празнини која захтијева да глас издржи оно неиздрживо.
Оно што живот најтврђе и најдубље утискује у човјека, оно што би истовремено хтио сакрити, записано је између плећки – као тајни знак прошлости која никада не престаје бити садашња, као неизбрисиви ожиљак бића. Ти трагови, ванвремени попут несвјесног и инстинкта, усмјеравају нас ка Орфеју. Мит о Орфеју није само казивање о љубави и губитку, већ извјештај о самој бити пјесништва: о гласу који настаје у додиру са смрћу, о говору што израња из бездана и тиме показује да је пјевање нераздвојиво од искуства крајњег губитка.
Наиме, Орфеј, грчки протопоета, бијаше тако раскидан јадом због Еуридикине смрти да је био спреман да се спусти у доњи свијет, да би од богова тмине измолио Еуридику. То да бол, који га покреће, може покренути и друге, показује се у невјероватном исходу подухвата: сам пакао даје се умолити. Орфеј је својом умјетношћу помјерио границе смрти, добио је нечувено допуштење да своју мртву љубав изведе натраг на свјетло међу живе, под неумољивим условом – да се за вријеме повратка у дневни свијет ни у којем случају не смије окренути к њој; докле год још има царства сјенки које треба проћи, он не треба да посматра објект своје жудње.
Али, поставити Орфеју такав услов значи тражити немогуће од онога ко тражи немогуће, јер чежња која се није дала застрашити ни чињеницом смрти, тешко да ће се моћи држати заповијести да се не окрене ка вољеној. Чежња митског пјесника већ укључује неспособност да се повинује закону растанка који у смрти другог види свој најсуровији израз. Ако ни сама смрт није довољно убједљива да обесхрабри жељу за њом, онда је немоћан и налог који му забрањује прерано освртање к вољеној. Орфеј се, дакле, мора окренути, он, дакле, мора прекршити правило и поново изгубити Еуридику, овог пута заувијек. Да је Орфеј био човјек који може слиједити заповијест, он не би био човјек који је тражио други живот за Еуридику. Он не би био пјесник који је у немогућем запјевао пјесму – и од почетка би му изгледало бесмисленим хтјети приклонити моћне богове и покренути подземни свијет.
За ситуацију литературе нема снажније слике од оне нестрпљивог пјевача Орфеја, који са једном скоро живом покојницом за леђима путује кроз зону смрти у сусрет дану. Извјесно је — он неће избјећи фатално окретање, прекршиће пропис. Пјесник је онај који у самом немогућем тражи збиљско. Зато он изнова губи вољени објекат ради којег је и предузео путовање у Хад. Међу његовим плећкама стоји записано искуство смрти које га заувијек присиљава да пјева о нечему изгубљеном. Докле год он из поетске жудње своју вољену за собом води према дану, према свијету, докле год се не окреће да би је запосјео, дотле побјеђује оно што људе иначе чини нијемим и наводи покоравању – смрт, бијела тама.
У Орфејевом судбоносном погледу, у оном часу када неиздрживо постаје неизбјежно, налази се исходиште саме сржи поезије. Јер, оно што је једном изгубљено не може се вратити у живот, али може бити сачувано у пјесми. У тренутку кад му Еуридика ишчезава по други пут, Орфеј задобија оно што ниједно божанство не може даровати – ријеч која од тада носи ожиљак смрти, глас који не пјева из позива према себи, већ из ране, из љубави, из Хада, из немогућег. Поезија је, стога, увијек силазак и повратак из подземља: не да би ускрснула мртве, већ да би мртвима подарила глас, а живима отворила простор у којем се сусрећу с неизрецивим.
Пјевање из бездана није метафора, него онтолошки чин у којем се огољује судбина саме егзистенције. Ако је Орфеј први глас који се усудио проговорити из сусрета са смрћу, који је запјевао тамо гдје сваки смртник пада од страха у мук и почне да се сажаљева и интерпретира љубав и морал као сажаљење, тада је свако истинско пјесништво наставак тог изворног чина: ријеч која не извире из сигурности присуства, него из угрожености одсуством; не из богатства смисла, него из његовог расула, у часу када се сам смисао руши и тоне у заборав. Глас пјесника обликује се у самом средишту онога што га пријети поништити – на рубу ништавила, у смртности, у непремостивој дистанци између жудње и њеног заувијек изгубљеног предмета. Пјесништво је, у том смислу, говор који се рађа из ране и који од те ране не бјежи, него је претвара у простор гласа. На рубу бездана, у бијелој тами, остаје пјесма.
(Аутор је универзитетски професор)
Извор: Дан
