Пише: Проф. др Радоје В. Шошкић
Теорија информација полази од претпоставке да је човјек, као биће уроњено у мрежу комуникацијских процеса, егзистенцијално зависан од брзих, сажетих, обухватних и прецизних обавјештења. У савременим друштвима, чији су темељи изграђени на економским, банкарским, политичким, војним и медицинским структурама, информација представља основну јединицу оријентације у свијету. Она је подједнако нужна у сферама полицијског дјеловања, као и у доменима умјетничког и књижевног стваралаштва: човјек је у сваком погледу биће које трага за поузданим сазнањем.
Међутим, доминантан дио информација којима смо изложени не испуњава критеријуме вјеродостојности и исцрпности. Субјект који евалуира примљено обавјештење често мора да утврди да оно није ни егзактно, ни довољно обухватно, ни потпуно ажурно. Према теорији информација, кључна препрека у комуникацијском ланцу јесте феномен шума. Шум се јавља у различитим облицима: као преобимност поруке, када информација губи прецизност због сувишне распричаности; као нетачност, када њене контуре постају нејасне; или пак када садржај бива деформисан емоционалним или идеолошким упливима. Чак и објективно тачна информација може постати непоуздана уколико у себи носи имплицитни слој емоционалног или идеолошког шума. Тиме теорија информација отвара простор за дубоко филозофско питање: да ли је уопште могуће одвојити „чисту” информацију од њених нужних интерпретативних слојева, или је свака порука већ у полазишту прожета перспективом и вриједносним претпоставкама онога који је производи и онога који је прима?
Традиционално, лаж је разматрана првенствено из моралне и логичке перспективе. Етика је посматра као повреду дужности према истини, а логика као девијацију у односу на начело кореспонденције између исказа и стварности. Но, при том се лаж третирала као чињеница по себи, као готов феномен, без разрађене методологије за његово дубље разумијевање и оперативно разоткривање. Теорија информација отвара могућност за радикално нови приступ: лаж се у том оквиру може схватити прије свега као дезинформација, односно као порука која располаже свим формалним својствима вјеродостојне информације, али јој недостаје темељна димензија – истинитост.
Егзактна лаж, парадоксално, може посједовати све атрибуте правилно структурисаног обавјештења: она може бити кратка, јасна, прецизна, обухватна и исцрпна – али управо у томе лежи њена опасност, јер оно што недостаје јесте њен однос према стварности. Дезинформација се креће између двије крајности: с једне стране, она може попримити облик апсолутног мука, гдје одсуство поруке брише догађај из хоризонта свијести, урањајући га у тишину; с друге стране, дезинформација се може испољити као бука – као хиперпродукција шума која затрпава простор значења и разлаже суштину у какофонији сигнала. Ови облици евоцирају технику ометања радио-веза: стварност се не негира непосредно, већ се замагљује и раствара у непрепознатљивости. Ипак, ниједна од тих стратегија не може поништити фактичко збивање, нити га преобразити у пуко непостојање. Лаж је стога увијек присиљена на минимални комуникацијски чин: она нужно функционише као двоструки процес – уклањање стварног факта и инсталирање његове фалсификоване замјене.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
У појединим случајевима истина бива у потпуности уклоњена, ишчезавајући без икаквог видљивог трага. У другим, пак, она није сасвим избрисана, већ тек замућена, што производи облик који бисмо могли означити као „прозирну лаж“ – такву у којој се обриси стварног још увијек разабиру кроз мрежу обмане. Управо у тим прелазним зонама разоткрива се сложеност лажи: она никада не дјелује искључиво деструктивно, већ оставља остатке, сјенке и наговјештаје истинитог. На тај начин теорија информација не само да разјашњава технички механизам лажи, него отвара и простор за разумијевање њене унутрашње динамике – дијалектике између чињенице и њеног искривљења.
Информација није неутрална: она увијек производи одређени учинак, без обзира на то какав је њен објективни садржај. Свака информација посједује егзистенцијалну посљедицу, јер дјелује перформативно – она не само да преноси знање, већ обликује начин на који субјект доживљава и тумачи стварност. У том смислу, свака порука је истовремено и трансформација: оно што информише, уједно и трансформише.
Разлика између информације и дезинформације управо се очитује у правцу тог преображаја. Док информација води ка успостављању јаснијег и цјеловитијег односа према стварности, дезинформација производи стање забуне, незнања и дезоријентације. Она није тек одсуство истине, већ активна сила која помјера субјект даље од стварног. Тиме се отвара могућност да се лаж изрази и формално, аналогно информацији, али са обрнутим онтолошким предзнаком: док је база информисања повезана с ентропијом стварности, односно с процесом приближавања потпуном сазнању, база лажи јесте асимптотско кретање према потпуној неинформисаности.
Другим ријечима, вјеродостојна информација трансформише субјект тиме што га доводи ближе реалности – она проширује хоризонт знања и умањује неизвјесност. Лаж, напротив, трансформише тиме што удаљава од реалности, повећавајући епистемолошки јаз између свијета и његовог репрезентовања. Могло би се рећи да информација тежи редукцији ентропије у сазнању, док лаж производи нову ентропију, ширећи поље дезоријентације.
Иза овог разликовања стоји, међутим, скривени аксиом теорије информација: претпоставка да постоје несумњиве чињенице, стабилне тачке стварности на које се информација може ослонити. Уколико прихватимо Ничеову радикалну тврдњу да „не постоје чињенице, постоје само интерпретације“, цијела конструкција теорије информација доведена је у питање. Ако нема апсолутног ослонца у стварности, како онда разликовати информацију од дезинформације? Овдје се разоткрива темељна филозофска напетост: потреба за истином као референцом и истовремена свијест о неизбјежној перспективности сваког људског исказа.
Могуће је, дакле, да логички и граматички не постоји никаква објективна разлика између информације и дезинформације. Сâмо њихово постојање – њихова укоријењеност у реалном или фиктивном – омогућава њихово разликовање. Управо зато питање информације није искључиво техничко, већ онтолошко и етичко: оно се тиче сâме могућности оријентације човјека у свијету и границе између истине и обмане.
Ова проблематика не би имала дубљи значај када се у њу не би уписала морална димензија. Наиме, лоша савјест покоравања и морал побуне стоје у сталном сукобу унутар историјског и друштвеног простора. Лоша савјест је неисцрпна у својим стратегијама притајивања, скривања, заваравања и преваре. Она се храни дезинформацијом и у њој налази оправдање за сопствено пасивно стање. Насупрот томе, морал побуне – барем док се и сâм не компромитује и не покори владајућим структурама – наступа као принцип отпора, као стални и истрајни захтјев за слободним и истинитим информацијама.
У интересу покоравања увијек је да деформише слику свијета, јер онај ко се покорио мора некако да надокнади губитак сопствене моралне аутономије. Та компензација не одвија се путем истине, већ путем лажи. Лаж, у том смислу, постаје дефанзивна операција покоравања, својеврсна ратна стратегија којом се субјект брани од суочавања са сопственим поразом. Покорени, да би очували минимални интегритет, прибјегавају двострукој игри: с једне стране, они пласирају дезинформацију да су лојални актуелном систему – јер се једино кроз лојалност може опстати и црпити корист од власти. С друге стране, они одржавају паралелну дезинформацију, ону која приказује њихову покорност као пуку нужност преживљавања, а не као истинску приврженост. Тако настаје основна животна техника покоравања: истовремено се смијати, жмиркати и ходати четвороношке.
Ова амбивалентност није само психолошки феномен; она је онтолошка структура сваког поретка заснованог на лажи. Човјек покорен мора играти двоструку улогу, балансирајући између властитог моралног пораза и потребе да прикрије тај пораз, па чак да га представи као стратегију. На тај начин, лаж постаје conditio sine qua non опстанка у систему који почива на дезинформацији.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
Ако посматрамо шире, овдје се отвара простор за поређење са Ничеовим увидима: у Генеалогији морала он показује како савјест, далеко од тога да је неутрални унутрашњи судија, може постати софистициран механизам унутрашњег поробљавања и самопонижења. Насупрот томе, Албер Ками у Побуњеном човјеку развија идеју побуне као једине истинске моралне јасноће: отпор лажи и обмани није пуки акт негације, већ афирмација достојанства, једини начин да човјек остане вјеран самоме себи. Ерих Фром би, са своје стране, додао да покоравање рађа ауторитарну савјест – ону која престаје да разликује истину од илузије, будући да је потпуно подређена спољашњим ауторитетима. Тек у побуни и отпору дезинформацији рађа се слободна савјест, способна да разлучи стварно од лажног. Слободна информација, у том смислу, није техничко питање транспарентности или приступа подацима, већ егзистенцијални захтјев моралног субјекта да не буде поробљен конструкцијама које систем намеће. Она је темељно везана за човјекову аутономију: у тражењу истине крије се његов отпор према свакој врсти лажи која га жели обликовати и учинити послушним.
У историјској перспективи, феномен лажи у политичком дјеловању није никада био потпуно искључен. Напротив, већ Платон у Држави уводи појам тзв. племените лажи (gennaion pseudos), којом се успоставља митски оквир за легитимисање друштвене хијерархије и одржавање политичког поретка. Макијавели, у ренесансном духу политичког реализма, афирмише сличан став: владар, ако жели да опстане, мора бити спреман да вара, да обмањује и да користи лаж као инструмент моћи. Жорж Сорел, пак, у контексту модерног револуционарног мишљења, наглашава функционалност митова – идеолошких конструката који, иако нису истинити у емпиријском смислу, дјелују као покретачке снаге историје.
Ова традиција – од Платона преко Макијавелија до Сорела – обликовала је основу модерног разумијевања политичке власти. Њихова заједничка претпоставка јесте да лаж, или барем фикција, може бити оправдана када се употребљава у име „општег интереса“. Управо на том трагу стоји и већина савремених владалачких аката: лаж није тек девијација, већ је институционално допуштена, па чак и нужна компонента државног управљања.
Супротно томе, Ганди у својој доктрини сатјаграхе поставља радикално етичко начело: лагати се не смије чак ни када је у питању добробит цијелог народа. Истина се, према Гандију, не може инструментализовати – она је апсолутна вриједност, независна од политичке користи. Овдје долази до изражаја фундаментална дихотомија између двију филозофских традиција: једне, која сматра да је лаж понекад оправдана као средство колективног опстанка, и друге, која заступа неотуђиво право истине и слободе информације без обзира на посљедице.
У том распону између „племените лажи“ и „истинске истине“ обликује се простор модерних држава, које – иако често призивају општи интерес – лаж користе не као привремену стратегију, него као трајну основу властите легитимације. На тај начин, оно што је код Платона и Макијавелија имало статус изузетка, у савременој политичкој пракси постаје правило.
Модерна држава је, парадоксално, приморана да развија све софистицираније механизме дезинформације управо зато што је њена политичка неспособност све очигледнија. Што је власт мање дјелотворна, то се интензивније шири мрежа обмане. У ранијим епохама, цензура је имала облик релативно наивног и „примитивног“ инструмента: једноставно се забрањивало ширење одређених вијести или су се књиге и текстови стављали на тзв. Индекс забрањених дјела, по узору на црквени Index librorum prohibitorum. У том се времену још могло вјеровати да неко сазнање престаје да постоји уколико се прећути или уклони из јавне сфере. Савремене државе, међутим, више се не задовољавају пуким потискивањем или прећуткивањем информација. Умјесто тога, развиле су професионалне и систематске апарате дезинформације, чије дјеловање обухвата читав спектар јавне сфере: од новина, радија и телевизије, преко филма, позоришта и књижевности, па све до научних истраживања. Лаж више није инцидентна девијација, већ постаје структурно произведена и плански одржавана компонента друштвеног живота.
Штавише, дезинформација више није само вертикално наметнута од стране државе, већ је постала и хоризонтална пракса покорених. Сâм појединац, уколико жели приступити јавности кроз умјетност, науку или економију, присиљен је да прилагођава властите исказе унапријед задатим обрасцима – да производи прештимоване информације које се беспријекорно уклапају у доминантну парадигму. Тако се обликује култура аутоцензуре, гдје ни метеоролошки извјештај не може бити пуко саопштење о временским приликама, него мора садржати семантичку нијансу погодну за власт. Данас су, иронично, готово једине поуздане информације оне које се односе на календар, јер само он још одолијева систематској инструментализацији значења.
Но, политичка неспособност не може опстати само на дезинформисаном јавном мњењу. Да би систем трајао, потребно је извршити дубљу трансформацију човјека. Стога модерна држава не тежи само да прикрива стварност, већ да је у потпуности преобрази – да обликује субјекте који ће изгубити способност разликовања истине од обмане. У ту сврху, дезинформација се институционализује већ у основној школи. Педагогија, историја, па и природне науке постају поља у којима се систематски изграђује лаж. Најважнији задатак овог процеса јесте фалсификовање историје: јер ко контролише колективно памћење, контролише и могућност критичког односа према садашњости.
Дијете се, према томе, од најранијих година васпитава не само у одсуству фактичких података, већ и у увјерењу да је свака вјеродостојна информација заправо непријатељска пропаганда, док је сâма стварност представљена као застарјела и превазиђена фикција. На тај начин формира се генерација која је од почетка онтолошки лишена непосредног додира са истином. У тој перспективи модерна држава открива свој истински лик: она више не почива првенствено на експлоатацији рада нити на подмуклом терору, већ на систематски дезинформисаном јавном мњењу.
У својој крајњој консеквенци, политички поредак утемељен на обмани не одржава се властитом снагом, већ непрекидном репродукцијом исте илузије. Лаж је присиљена да рађа нову лаж како би прикрила празнину властитог темеља и произвела привид стабилности. Тиме се, међутим, разоткрива парадоксална истина: истина остаје једини хоризонт без којег лаж не би имала ни могућност постојања, јер је свака обмана тек искривљени одјек стварног. У тој трагичној структури модерне државе лежи њена слабост: она може опстати само кроз бескрајно понављање онога што је, у својој бити, неодрживо.
