Пипе: Проф. др. Радоје Шошкић
Ријеч је о хедонистичкој поплави тривијалности, привида и површних ужитака, која не присиљава човјека да ћути, већ га ослобађа од самог напора мишљења. Док су раније епохе биле обиљежене дисциплинарним апаратима, логорима и насиљем над тијелом, наше вријеме све очигледније припада тиранији задовољства – облику моћи који не удара бичем, него заводи шапатом; не застрашује, него умирује; не понижава, него успављује. Тиме се, парадоксално, слобода сâма преображава у инструмент ропства: човјек се осјећа ослобођеним управо онолико колико је лишен властите духовне аутономије. Ова хипотеза се не може разумјети изван ширег филозофског хоризонта који спаја Платоново неповјерење према умјетности и миметичком привиду, дистопијске интуиције Орвела и Хаксиља, као и савремених теорија „друштва спектакла“ и „економије пажње“ у дигиталном добу. На том путу долазимо до кључног увида: забава није само нешкодљива разонода – она је парадигма моћи у савременом друштву.
У тој перспективи, дистинкција између Орвелове и Хакслијеве дистопије постаје пресудна за разумијевање нашег садашњег стања. Орвел је, у 1984, предвидио будућност у којој се истина гуши под притиском страха, силе и надзора: друштво логора, забрана и Великог Брата који непрестано мотри и дисциплинује. Хаксли је, пак, у Врлом новом свијету антиципирао опасност далеко злокобнијег облика ропства: свијет у којем истина није уништена забраном, него обесмишљена, затрпана обиљем задовољстава, сензација и тривијалних слика. Орвел се плашио да ће књиге бити одузете силом; Хаксли је предосјетио да оне никоме неће бити потребне, јер ће бити замијењене бржим, лакшим и пријатнијим облицима заборава. Орвел је слутио репресију која долази споља, док је Хаксли видио добровољно потчињавање које ниче изнутра.
Постман препознаје да управо хакслијевски сценарио преовладава у дигиталној епохи: репресија није неопходна тамо гдје су људи већ оковани сопственом жељом за разонодом; свијет у којем не живимо под пријетњом цензуре, већ под тиранијом тривијалности; књиге се не спаљују, али се читање гаси у тишини дигиталне буке; истина се не брише насиљем, већ се раствара у безграничном мноштву слика и информација које сâме себе троше; умјесто Великог Брата који нас надзире, добили смо мноштво екрана који нас неуморно забављају; умјесто логора и забрана, добили смо „меки тоталитаризам задовољства“, у којем субјекти сâми пристају на сопствено ропство, замјењујући слободу удобношћу, а мишљење краткотрајном дистракцијом.
Оно што је код Орвела било насиље које се урезивало у тијела и језик, код Хакслија и Постмана постаје заводљивост која продире у жеље, навике и сâму структуру пажње. Савремена индивидуа више није приморана да ћути – она је заведена да не мари; није јој одузето право на ријеч, него воља за мишљењем. То је суштинска разлика између два облика тираније: први је бруталан, препознатљив, утемељен на страху и физичком насиљу; други је неупоредиво опаснији управо зато што је невидљив, јер дјелује кроз привид добровољности, кроз механизме ужитка, кроз обећање среће које не ослобађа него везује. Ако је Орвелова дистопија била тиранија будности под присилом, Хакслијева визија открива тиранију сна под маском забаве. Платон је у Држави уочио да умјетност, музика и пјесништво нису неутралне, већ формативне силе које обликују душу и политички поредак. Његово неповјерење према пјесницима није израз непријатељства према умјетности, већ дубоког разумијевања њеног политичког потенцијала. Забава формира етос заједнице. Она производи навике, усмјерава пажњу и одређује шта сматрамо вриједним. У том континуитету, Постманово упозорење да живимо у добу „разоноде која убија“ само је модерна верзија Платоновог увида: онај ко влада забавом, влада душом.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
Постманова критика превазилази социолошко-политички хоризонт и дотиче сâму теологију културе: питање забаве као идолопоклонства. Оно што је у његовој дијагнози на први поглед тек „меки тоталитаризам задовољства“ у дубљој перспективи разоткрива структуру религијског привида. Савремени свијет, одвојивши се од трансцендентног хоризонта смисла, производи властите богове – идоле спектакла, тржишта и екрана. Ријеч је о процесу који библијска традиција препознаје као најопаснији: замјену Бога сликом, истине привидом, смисла пролазним ужитком. У том смислу, савремена забава може се схватити као теолошки феномен: она не само да обликује нашу пажњу већ преузима функцију која је некада припадала религијским ритуалима. Спектакл замјењује литургију, слављење потрошње преузима мјесто празника, а масовна култура производи псеудотрансценденцију – искуство заноса које не уздиже човјека, него га везује за хоризонт тривијалног и пролазног.
Овдје долази до изражаја и дубља аналогија с библијским поимањем идолопоклонства. Идол није само „други бог“, већ преображај истине у лаж – поштовање онога што обећава живот, а у себи носи празнину. Тако је и са забавом: она обећава ослобођење, али доноси пацификацију; нуди заборав бола, али и заборав смисла. Умјесто вертикалног отварања душе према истини и трансценденцији, забава затвара човјека у хоризонтални круг ужитака, гдје се свака жеља исцрпљује у властитом задовољавању, а свако искуство претвара у потрошну сензацију.
У том свјетлу, Постманово упозорење није само културна или политичка опомена, него и имплицитно теолошко питање: да ли је савремени човјек изгубио способност да разликује свето од тривијалног? Ако је, према старозавјетној традицији, идол увијек био опасан јер нуди илузију присутности божанског тамо гдје га нема, онда се може рећи да је савремена забава постала највећи идол нашег времена – идол који се не препознаје као идол, јер не захтијева жртву, већ обећава бесконачни ужитак. Али, управо у томе лежи његова погубност: док су стари идоли тражили крв и приносе, модерни идол забаве тражи само пажњу, а тиме и сâму душу.
Стога, филозофија, у свом изворном сократовском смислу – као ослобађање од обмана, буђење из сна забаве и припремање душе за сусрет с истином, данас нужно мора раскринкати лажно сакрално у којем се скрива нова форма ропства, идолопоклонство забаве, јер је управо оно највећа пријетња слободи духа.
Извор: Дан
