Nakon drugog meča Srbije na Svetskom prvenstvu, situacija je nešto jasnija kada je u pitanju put ka osmini finala.
Ali daleko je u izmaglici odgovor da li bi „orlovi“ to mogli da učine u ovakvom stanju.
Dan je počeo kao iz snova, doslovno, zato što sam direktno iz kreveta i nekog sna (ne sećam se tačno kog) pohitao da se nađem sa kolegom i krenemo ka „Al Džanub“ stadionu.
Pred meč Srbije i Kameruna svi navijači (odazvali se u neočekivano velikom broju) rekli su mi istu stvar u video blogu – jesmo izgubili od Brazila, ali jači su od nas koliko i mi od simpatičnih Kamerunaca, pa ćemo ih lako dobiti sa 2:0 ili 3:0.
Da smo Nemci, Španci ili Francuzi, pa da i bude tako, odigramo do kraja muški, bez omalovažavanja rivala i svega propratnog, napunimo im mrežu. Ali ne, mislim se u sebi, Srbi su uvek Srbi, čak i kada je potrebno potisnuti srpski mentalitet potcenjivanja. On nam se uvek odnekud pojavi i podseti nas odakle smo i kakvi smo.
I bi tako. Krenusmo pogođenom stativom i promašenim stoprocentnim zicerom Aleksandra Mitrovića, a onda i primljenim golom.
Piksijeva „banda“ je u totalnom nokautu, ali u nadoknadi prvog poluvremena pokazuje kakav kvalitet ima – ma, možemo da damo gol svakome kad poželimo, samo kada to zaista i hoćemo.
Opala, ide preokret i ludnica na stadionu, a onda i treći gol posle kog sam i sâm, priznajem, pomislio da će se tradicionalno taktički nedisciplinovani Kamerunci raspasti i da meč ide u rutinsku završnicu.
Ali, jedini koji smo taktički neobučeni i razbijeni jesmo bili mi. I to smo sami sebe unakazili neverovatnim postavkama na terenu.
Piksi pravi kardinalnu grešku što u igru umesto povređenog i fenomenalnog Strahinje Pavlovića ne uvodi levog štopera kog je baš iz tog razloga i poveo na prvenstvo, Srđana Babića, nego zahvaljujući nekim starim zaslugama ubacuje presporog Stefana Mitrovića.
Dobijaju dva brza komada koja se i u školskom dvorištu retko viđaju u kontri, te kao potpuni amateri Srbi još jednom sami sebi pucaju u obe noge. Da ste samo mogli da vidite naša lica u novinarskoj loži, mada verujem da se nisu mnogo razlikovala od svih vaših, poštovani čitaoci.
Nema više vraćanja Srbije iz mrtvih, a i kako bi sa defanzivnim Markom Grujićem, potpuno indisponiranim Dušanom Tadićem, povređenim Sergejem Milinkovićem-Savićem (što ga ne amnestira od nekoliko sramnih poteza, koji ne priliče „igraču od 100.000.000 evra“), te golim okom vidljivo premorenim Aleksandrom Mitrovićem.
Gde je Jović? Vlahović? Čovek bukvalno moli pored aut linije da uđe. Ne vredi… Piksi promašuje sve izmene na utakmici, kasni i odvodi reprezentaciju u ambis, na kom se Srbija ipak zaustavila na ivici, a balans joj je donekle vratio Brazil.
Ispostavilo se da bi Srbiji, čak i u slučaju da je slavila nad Kamerunom 3:2 ili 4:3 (ne i 3:1) svakako bila potrebna pobeda nad Švajcarskom u poslednjem kolu.
Što je, složila se većina nas, dobro baš iz razloga onog gorepomenutog srpskog mentaliteta.
Idemo u petak isključivo na pobedu, pa šta bude.
No, najveći utisak dana posle svega što sam doživeo, preživeo i uradio tokom dana (ovog puta neću ni detaljisati o 45 minuta jurnjave sa režijom TV „Prva“ oko uključenja, topljenju telefona na vrelom katarskom suncu, gašenju, pa paljenju, pucanje veze, trčanju od Ubera do stadiona „974“ u stilu Eliota Kipčogea sa sve 5+ kilograma ranca na leđima…) jesu izjave igrača Srbije u miks zoni.
Ona je zamišljena tako da u jednom kraju dvorane na ekranu ide pres konferencija koju samo možemo da slušamo ako se približimo, dok uživo uzimamo izjave od igrača.
I dok je selektor Stojković pričao na velikom TV-u da je najveći problem ispuštenog vođstva od 3:1 bila previsoko postavljena defanzivna trojka, par metara dalje Vanja Milinković-Savić nas je uveravao da poslednja linija mora da bude visoko i da to tako treba da bude.
Čak je išao toliko daleko da nas je ubeđivao da na drugoj stativi jeste bilo igrača Srbije kod prvog primljenog gola i da Kasteljeto nije ostao sam?!
Isto tako, Piksi je poručio da je atmosfera u svlačionici i dalje potpuno normalna i mirna, da bi Marko Grujić koji minut ranije izjavio da je zavladao potpuni muk među igračima i da je atmosfera krajnje čudna.
Pa stanite, ili je crno ili belo, dajte se dogovoriti.
Možda i najšokantnije je bilo kada je selektor Stojković rekao da Dušan Vlahović nije dovoljno spreman, iako smo ga svi videli pokraj aut linije kako istrčava sprinteve i čeka poziv sa klupe.
Uostalom i sam je na Instagramu napisao „Uvek spreman“, a i dobili smo uverenja na licu mesta od ljudi iz FSS da je to zaista tako.
Šta se onda desilo?
Dan završavamo na zdanju gde će se odlučivati sudbina Srbije, stadionu „974“, popularnom „kontejneru“, a prvi korak ka lakšem prolazu u nokaut fazi napravili su nam Brazilci trijumfom nad Švajcarskom (1:0):
Opet u miks zoni, čekamo Granita Džaku i Đerdana Šaćirija da pričaju za srpske medije. I, dok je omaleni fudbaler Čikago Fajera to odbio odmahivanjem ruke, as Arsenala je po drugi put u četiri dana pristao na razgovor, a zatim vrlo gospodski i korektno odgovorio na moje pitanje o ekstra motivaciji protiv Srbije, te engleskog kolege o spornoj zastavi „Nema predaje“.
Nema politizacije predstojećeg duela, nema provokacija, niti zastava tzv. Kosova na kopačkama. Nadam se ni dvoglavog orla pokazanog rukama.
Igraćemo fudbal, za promenu, pa neka bolji ispiše istoriju.
Još samo Srbi da se među sobom dogovore – da li su spremni za takav poduhvat?
Izvor: b92
