Након другог меча Србије на Светском првенству, ситуација је нешто јаснија када је у питању пут ка осмини финала.
Али далеко је у измаглици одговор да ли би „орлови“ то могли да учине у оваквом стању.
Дан је почео као из снова, дословно, зато што сам директно из кревета и неког сна (не сећам се тачно ког) похитао да се нађем са колегом и кренемо ка „Ал Џануб“ стадиону.
Пред меч Србије и Kамеруна сви навијачи (одазвали се у неочекивано великом броју) рекли су ми исту ствар у видео блогу – јесмо изгубили од Бразила, али јачи су од нас колико и ми од симпатичних Kамерунаца, па ћемо их лако добити са 2:0 или 3:0.
Да смо Немци, Шпанци или Французи, па да и буде тако, одиграмо до краја мушки, без омаловажавања ривала и свега пропратног, напунимо им мрежу. Али не, мислим се у себи, Срби су увек Срби, чак и када је потребно потиснути српски менталитет потцењивања. Он нам се увек однекуд појави и подсети нас одакле смо и какви смо.
И би тако. Kренусмо погођеном стативом и промашеним стопроцентним зицером Александра Митровића, а онда и примљеним голом.
Пиксијева „банда“ је у тоталном нокауту, али у надокнади првог полувремена показује какав квалитет има – ма, можемо да дамо гол свакоме кад пожелимо, само када то заиста и хоћемо.
Опала, иде преокрет и лудница на стадиону, а онда и трећи гол после ког сам и сâм, признајем, помислио да ће се традиционално тактички недисциплиновани Kамерунци распасти и да меч иде у рутинску завршницу.
Али, једини који смо тактички необучени и разбијени јесмо били ми. И то смо сами себе унаказили невероватним поставкама на терену.
Пикси прави кардиналну грешку што у игру уместо повређеног и феноменалног Страхиње Павловића не уводи левог штопера ког је баш из тог разлога и повео на првенство, Срђана Бабића, него захваљујући неким старим заслугама убацује преспорог Стефана Митровића.
Добијају два брза комада која се и у школском дворишту ретко виђају у контри, те као потпуни аматери Срби још једном сами себи пуцају у обе ноге. Да сте само могли да видите наша лица у новинарској ложи, мада верујем да се нису много разликовала од свих ваших, поштовани читаоци.
Нема више враћања Србије из мртвих, а и како би са дефанзивним Марком Грујићем, потпуно индиспонираним Душаном Тадићем, повређеним Сергејем Милинковићем-Савићем (што га не амнестира од неколико срамних потеза, који не приличе „играчу од 100.000.000 евра“), те голим оком видљиво премореним Александром Митровићем.
Где је Јовић? Влаховић? Човек буквално моли поред аут линије да уђе. Не вреди… Пикси промашује све измене на утакмици, касни и одводи репрезентацију у амбис, на ком се Србија ипак зауставила на ивици, а баланс јој је донекле вратио Бразил.
Испоставило се да би Србији, чак и у случају да је славила над Kамеруном 3:2 или 4:3 (не и 3:1) свакако била потребна победа над Швајцарском у последњем колу.
Што је, сложила се већина нас, добро баш из разлога оног горепоменутог српског менталитета.
Идемо у петак искључиво на победу, па шта буде.
Но, највећи утисак дана после свега што сам доживео, преживео и урадио током дана (овог пута нећу ни детаљисати о 45 минута јурњаве са режијом ТВ „Прва“ око укључења, топљењу телефона на врелом катарском сунцу, гашењу, па паљењу, пуцање везе, трчању од Убера до стадиона „974“ у стилу Елиота Kипчогеа са све 5+ килограма ранца на леђима…) јесу изјаве играча Србије у микс зони.
Она је замишљена тако да у једном крају дворане на екрану иде прес конференција коју само можемо да слушамо ако се приближимо, док уживо узимамо изјаве од играча.
И док је селектор Стојковић причао на великом ТВ-у да је највећи проблем испуштеног вођства од 3:1 била превисоко постављена дефанзивна тројка, пар метара даље Вања Милинковић-Савић нас је уверавао да последња линија мора да буде високо и да то тако треба да буде.
Чак је ишао толико далеко да нас је убеђивао да на другој стативи јесте било играча Србије код првог примљеног гола и да Kастељето није остао сам?!
Исто тако, Пикси је поручио да је атмосфера у свлачионици и даље потпуно нормална и мирна, да би Марко Грујић који минут раније изјавио да је завладао потпуни мук међу играчима и да је атмосфера крајње чудна.
Па станите, или је црно или бело, дајте се договорити.
Можда и најшокантније је било када је селектор Стојковић рекао да Душан Влаховић није довољно спреман, иако смо га сви видели покрај аут линије како истрчава спринтеве и чека позив са клупе.
Уосталом и сам је на Инстаграму написао „Увек спреман“, а и добили смо уверења на лицу места од људи из ФСС да је то заиста тако.
Шта се онда десило?
Дан завршавамо на здању где ће се одлучивати судбина Србије, стадиону „974“, популарном „контејнеру“, а први корак ка лакшем пролазу у нокаут фази направили су нам Бразилци тријумфом над Швајцарском (1:0):
Опет у микс зони, чекамо Гранита Џаку и Ђердана Шаћирија да причају за српске медије. И, док је омалени фудбалер Чикаго Фајера то одбио одмахивањем руке, ас Арсенала је по други пут у четири дана пристао на разговор, а затим врло господски и коректно одговорио на моје питање о екстра мотивацији против Србије, те енглеског колеге о спорној застави „Нема предаје“.
Нема политизације предстојећег дуела, нема провокација, нити застава тзв. Kосова на копачкама. Надам се ни двоглавог орла показаног рукама.
Играћемо фудбал, за промену, па нека бољи испише историју.
Још само Срби да се међу собом договоре – да ли су спремни за такав подухват?
Извор: b92
