Убијени нападач Милош Жујовић, верски конвертит који је узео име Салахудин, није први који се повезује са вехабијским покретом у Србији. Иако је од великог инцидента, који се догодио на планини Нинаји код Новог Пазара прошло 17 година, и даље се памти да је тада дошло до ватреног обрачуна вехабија и полиције, која је покушала да их ухапси због припремања терористичких аката и атентата на муфтију Муамера Зукорлића. Тада је у ватреном обрачуну убијен вођа групе Исмаил Прентић, а рањено је више особа, међу којима и један полицајац.
Према извештају Међународне кризне групе (ИЦГ), финансијска помоћ вахабистима у Србији долази из њихових центара у Сарајеву, који је опет добијају из саудијских добротворних фондова који оперишу у Бечу, као и међу бошњачком дијаспором у Шведској, Аустрији, Великој Британији…
Регионалне безбедносне службе наводе да је један од центара за врбовање екстремних исламиста у Бечу, где делује већ деценијама и имају разгранату мрежу широм Балкана.
У Аустрији је 2014. године ухапшен Тутинац Мирсад Омеровић због директне везе с “халифом” Исламске државе Ирак, навела је Ал Џазира. Полиција је присмотром Омеровића установила да он није само симпатизер ИСИЛ-а, већ главни актер за врбовање бораца. Омеровић, који је ђеловао под именом Ебу Тејма, како су преносили аустријски медији, осумњичен је да је прикупљао финансијска средства за ИСИЛ, као и младе борце.
У Бечу се 2020. догодио и терористички напад када је погинуло четворо људи, а више од 20 рањено. Починилац, Кујтим Фејзулај, рођен у Аустрији, чији су родитељи Албанци из Северне Македоније, означен је као присталица Исламске државе, који је покушао да оде да ратује у Сирију, али га је Турска вратила у Аустрију.
Исламски екстремизам има јако упориште у Аустрији још од шездесетих година 20. века, када су присталице Муслиманског братства (организације чији су чланови, између осталих, били и високи функционери Ал Каиде), побегле у ту земљу услед намере египатског председника Анвара ел Садата да угуши покрет. Тако се екстремни исламизам ширио у Аустрији, али, како се верује, и из Аустрије на регион централне и југоисточне Европе, па и на Балкан.
Поједини екстремни имами ширили су екстремистичка учења, а аустријска полиција после терористичког напада 2020. затворила је две џамије, које се, између осталог повезују и са екстремистичким везама на Балкану, џамију Тевхид у седмом бечком округу, те Мелит Ибрахим џамију у округу Отакринг (где живи велики број људи пореклом из Србије, БиХ и Хрватске). Тевхид џамија касније је поново почела да ради, док је џамија у Отакрингу трајно затворена.
Одакле вехабије на Балкану?
Кенет Морисон, историчар специјализован за југоисточну Европу и професор Демонтфорт универзитета у Лестеру, у свом раду написаном за британску војну академију, наводи да је активност вехабија порасла на Западном Балкану преко БиХ и Санџака. Иако ширење вахабизма на овим просторима има корене у Босни, он није омеђен њеним границама, наводи Морисон, додајући да је постао стални извор тензија између следбеника вахабизма и умерених муслимана.
„Увоз“ вахабизма на Балкан, о ком Морисон говори, догодио се током рата у БиХ, када је значајан број страних бораца, међу којима су и присталице вахабизма, дошао да се бори у Армији БиХ.
„Тензије су одмах нарасле. Упркос постојању ратне солидарности и широкој распрострањености сунитског ислама у БиХ, велике различитости између босанских муслимана и присталица стриктне интерпретација ислама брзо су се показале. Присталице вахабизма сматрале су да су суфисти (дервиши) покварена варијанта сунизма која би требало да буде истребљена“, наводи Морисон.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Исламски екстремисти, који су се борили у Армији БиХ, после рата су се сместили у два забачена села, Бочињи и Горњој Маочи. После извесног времена, Бочињу су напустили, а Горња Маоча је остала највећи центар вахабизма, у којој је пре петнаестак година полиција БиХ извела једну од највећих акција, када је ухапшено више особа. Морисон наводи да је то село, између осталих познатих екстремиста, посећивао и Ајман ал Завахири, који је касније постао други човек Ал Каиде.
Вахабизам је почео да се појављује у Санџаку 1997, објашњава Морисон, а то је било „плодно тле“ јер су „муслимани у том крају били традиционално конзервативнији од оних из БиХ“. У почетку су се истицали својим неуобичајеним изгледом (дуга брада без бркова, „тричетврт“ панталоне…), дељењем летака на улици у којима су се санџачки муслимани позивали да не честитају хришћанским комшијама Божић, прекидом концерта београдске групе „Балканика“ у Новом Пазару, напаима на локалне џамије, протестима испред пункта за сексуалну едукацију чије је отварање помогао ОЕБС… Све до инцидента на Нинаји.
Тензије са традиционалним исламом
„Вахабизам је увезен на Балкан и у оштром је контрасту са традиционалним исламом у региону“, закључује Морисон у свом раду.
О супротстављености традиционалног ислама и екстремног вахабизма сведоче и речи председника Врховног сабора Исламске заједнице Србије (ИЗС) Мухамеда Јусуфспахића после напада испред израелске амбасаде. Јусуфспахић је рекао да се Жујовић „представљао као муслиман“, те да „верник не може бити терориста“ и да је „тероризам неисламски чин“. Јусуфспахић је рекао и да Жујовић „никада није био члан ИЗС, већ је према неким незваничним информацијама посећивао објекте који су ван контроле ИЗС, којима управљају приватна лица која такође нису део ИЗС“.
Он је замолио и надлежне огране да „учине додатни напор како би ИЗС, као традиционална верска заједница која делује преко 150 година у Србији, добила пуну подршку у циљу укидања приватних организација које се својим деловањем директно мешају у надлежности ИЗС, што је очито више пута до сада дало веома негативне резултате на штету мира, стабилности и суживота међу народима у Републици Србији“, додајући да су чином Жујовића „угрожени муслимани у Србији“.
Морисон сматра да је „најзначајнија претња заправо утицај који вахабизам може остварити на долазеће генерације“.
„Умерени карактер ислама на Балкану биће пред изазовом искључиве доктрине вахабизма, који прети стабилности унутармуслиманских односа. Вахабизам види умерене имаме као погрешне и криве за ширење верзије ислама који није права интерпретација Курана. Као последица, присутне су јасне тензије између умерених имама у БиХ, Србији, Црној Гори и вехабија које су активне у тим државама“, закључује Морисон.
Интернет им олакшао посао
Врбовање могућих припадника екстремистичких група олакшано је појавом интернета, па су тако, рецимо, садржаји који имају исламске фундаменталистичке ставове много присутнији на друштвеним мрежама него уобичајено религијско виђење, иако заправо екстремисти чине тек минималан проценат неке религије.
Аријел Либерман, заменица америчког државног тужиоца, наводи да борба против екстремизма на интернету није превише успешна.
„Интернет је релативно нерегулисано и место без превише правила, где терористи могу да шире пропаганду кроз безграничан број сајтова и платформи друштвених мрежа, стижући тако до хиљада потенцијалних нових регрута који би могли да се придруже њиховој организацији и да шире њихове циљеве. ИСИС, на пример, производи веома технолошки напредну пропаганду“, каже она
Интернет тако терористичким групама даје готово неограничене могућности, објашњава Либерман, не само за ширење пропаганде, већ и за остваривање директних контаката, при чему више нису ограничени удаљеношћу или могућношћу да безбедносне службе примете те контакте. Такође, даје им и широку могућност циљане пропаганде, прилагођене појединцу који се таргетира.
Због таквих могућности, отежан је посао и безбедносним службама које се боре против тероризма, а појавио се и посебан тип терористичких нападача. Према ономе што се до сада зна о нападу у Београду, и Милош-Салахудин Жујовић могао би се подвести под дефиницију аустријске полиције, која такве нападаче у анализи деловања терориста у тој земљи и Немачкој, назива „усамљени починилац плус“.
„‘Усамљени починилац плус’ делује независно од терористичке мреже, али је у директном контакту са релевантним џихадистичким групама и истомишљеницима у земљи и иностранству. Терористички напади мотивисани џихадистима са смртним жртвама у Европи од 2015. у суштини се могу поделити у две групе: спонтани починиоци који делују изоловано и нападају релативно одмах брзо импровизованим оружјем и они починиоци који добијају макар виртуелну подршку од симпатизера или агената ИСИС. Потоњи касније изводе логистички сложеније нападе, од којих су неки изведени по узору на нападе који су добили велику међународну пажњу. Ова група починилаца има тенденцију да буде „ефикаснија“ у чињењу злочина. Али чак и они који су имали контакте и вероватно неки вид подршке – чак и ако је била само психолошка – деловали су као усамљени извршиоци када су починили злочин“, наводи се у студији аустријске полиције, у којој се додаје да утицај на активацију починиоца могу имати и други елементи, попут психолошких поремећаја, одређених социјалних притисака…
Како су настале вехабије?
И страни стручњаци сматрају да је екстремизовани припадници вахабизма имају везе са разним терористичким покретима.
„Исламистички тероризам вуче корене из вахабизма, екстремистичког, пуританског и насилног покрета који се појавио у централним подручјима Арабије у 18. веку“, казао је Стефан Шварц, аутор књиге „Два лица ислама: Кућа Сауда од традиције до терора“, у интервјуу који је објављен у часопису америчке Канцеларије за управљање програмима правосуђа.
„Од својих почетака, вахабизам је прогласио традиционалне муслимане неверницима, који могу бити предмет пљачке, убиства и сексуалног злостављања. Следбеници вахабизма су нападали Јевреје, хришћане, муслимане суните, шиите и суфисте широм света. Вахабизам је озваничен у Саудијској Арабији, утицајан је у Катару, Кувајту и Уједињеним Арапским Емиратима, а има и значајан број следбеника у Јемену“, казао је он и додао да је „вахабизам другачија, ултрарадикална форма исламизма која је главни извор исламског екстремизма и насиља у свету“.
Вахабизам као религијски покрет настао је међу следбеницима теолога Мухамеда ибн Абдула Вахаба у регији Наџд (данас у Саудијској Арабији). Сматра се последицом првог арапског револта против владавине Турске, Персије и других страних земаља над Арабијским полуострвом. Карактеришу га доктрина фундаменталистички заснована на Курану, која захтева „чишћење“ ислама од свих „иновација“ и „сујеверја“. Дуго је био озваничен у Саудијској Арабији, али је та земља пре неколико година направила отклон од вахабизма због веза тог учења са исламским екстремизмом и јер се он сматра идеолошком основом многих терористичких група, од Сирије, преко Блиског истока, до Авганистана.
Извор: НИН
