Пише: Милија Тодоровић
Дакле, 2019.г фамозну (од ријечи „фама“, прича која је узбуркала јавност) Тринаестојулску награду примила су три „момка“ из сфере умјетности или ајде, друштвених наука: пјесник Павле Горановић, писац, режисер документарних прилога и приповједач Драган Перовић, па опет писац и историчар Божидар Шекуларац. Дакле, сва тројица награђени превасходно за писање. Нема научних достигнућа, економских чуда, хуманитарних прегнућа, спортских подвига….Или да преведем: ова тројица се у својим дјелатностима разликују колико и Бећир Вуковић од Веља Станишића, или колико Станишић од Карадаглића….
Али, кога брига? Односно, кога је тада била брига од ових који сада кукумавче и запомажу над поштовањем закона и одредби које „прописују“ како се и коме дијеле државне награде? Да ли сте тада чули да је неко од садашњих чланова „Стеге“ стегао петљу па се побунио? Или можда неко из ДПС/СДП посланичких клупа? Или Данило Маруновић?
Свештеник Никола Пејовић: Најважније да су повријеђени ван животне опасности, утврдити све околности
Али то је један ниво приче.
Други је онај гдје се овогодишњи добитници (посебно Бећир Вуковић) маркирају као негатори, мрзитељи некога и нечега. Па као, у том „грму лежи зец“ осјетљивости појединаца и појединих удружених група према овогодишњим добитницима. А ако је ико икада одгледао серијал Драгана Перовића „Истјеривач митова“ сазнаће шта је говор мржње и ширење националне нетрпељивости према СПЦ и Србима у ЦГ. О Шекуларчевим историчарским „бравурама“ у истом том духу да не говоримо. Па опет сви (данашњи) јунаци борбе за закон и правду, ником (тада) поникоше.
И? Кога наградити и каквом наградом, за оволико брдо непринципијелности?
