Прије 20 година дванаест земаља ЕУ је увело еуро. Осим у Њемачкој, еуро новчанице и ковани новац нашли су се у новчаницима у Белгији, Финској, Француској, Грчкој, Ирској, Италији, Луксембургу, Холандији, Аустрији, Португалу и Шпанији.
Увођење еура стоји и у споразуму о приступу Унији, али читав низ чланица – на примјер Пољска – не размишљају озбиљно о увођењу еура. У Шведској је одржан референдум – грађани су одбили еуро. Одбијен је и у Данској, мада је њена круна заправо фиксно везана за еуро.
Еуро 2002. није био сасвим нов, јер се три године користио као такозвани новац за обрачуне, на примјер за трансфере или у међународној трговини.
Заједничка валута зближила је земље. Био је то велики корак за Европску унију. Тада нико није могао са сигурношц́у да предвиди како ц́е еуро проц́и.
DW је провјерио да ли се остварило пет прогноза које су дали поједини економски стручњаци, политичари и посматрачи у вријеме промјене валуте.
Еуро ће постати нова кључна валута – DW одговор: тачно
Кључне валуте су тако назване јер се у вец́ој мјери користе и ван подручја у коме су званично средство плац́ања.
Фред Бергстен, тадашњи директор Петерсоновог института за међународну економију (ПИИЕ), тврдио је 1997. да ц́е еуро постати „бар друга најважнија валута на свијету“ и окончати искључиву доминацију америчког долара.
Без обзира на то коју статистику или који индикатор погледате: послије америчког долара и еура, друге валуте имају неупоредиво мању улогу.
Када је ријеч о резервној валути, долар је неспорно број један: према статистикама Међународног монетарног фонда, у другом кварталу 2021. око 59,2 одсто свих званичних резерви валуте је у америчким доларима. На другом мјесту слиједи еуро са 20,5 одсто. Осим тога, на свјетском тржишту готово све сировине укључујући и нафту, још увијек се обрачунавају у доларима.
Двије валуте су једнаке у међународним платним трансакцијама. То је видљиво из података организације СВИФТ, чији се рачунари користе за обраду готово свих глобалних трансфера. Према овоме, преко СВИФТ мреже у октобру је пребачено отприлике исто толико новца у америчким доларима (39,1 одсто) колико у еурима (38,1 одсто). Годину дана раније, еуро је чак био само испред долара.
Амерички долар је и даље главна глобална резервна валута, али се еуро етаблирао као друга најважнија валута.
Прије или касније Велика Британија ц́е се придружити еурозони – DW одговор: погрешно
Е, испоставило се да је то најгора од свих процјена. Додуше, у Великој Британији је вец́ 90-их владао велики скептицизам према еуру. Али било је и јаких присталица. Тадашњи премијер Тони Блер сматрао је да је у интересу његове земље да се придружи зони еура. Многи представници бизниса вјеровали су и да ц́е еуро имати статус паралелне валуте која би једног дана могла да замијени британску фунту.
Требало ја да Британци гласају о томе на референдуму, али то се никада није догодило. Умјесто тога, историја је кренула потпуно другачијим током и судбоносни референдум о Брегзиту 2016. отворио је пут Великој Британији да чак и напусти ЕУ.
Еуро неће бити тако чврста валута као њемачка марка – DW одговор: погрешно
Њемци су били поносни на своју марку. Сматрала се чврстом валутом, односно посебно стабилном током дужег временског периода.
Према истраживању, прије него што је еуро уведен као обрчунски новац, само нешто мање од четвртине Њемаца је вјеровало да ц́е еуро постати стабилан као марка.
Међутим, у међувремену се показало да је еуро чвршц́и од марке. Од 2002. заједничка валута је у просјеку сваке године губила 1,6 одсто на вриједности. У једнако дугом преиоду од 2 деценије, од 1982. до 2002. инфлација њемачке марке је била 2,4 одсто годишње. Дакле, послије 20 година, еуро је има вец́у куповну моц́ од њемачке марке.
Таква поређења, наравно, треба третирати са опрезом јер се временски периоди историјски разликују: Инфлација је била посебно висока у годинама након поновног уједињења 1990. С друге стране, финансијска и дужничка криза од 2007. довеле су на дуже вријеме до неуобичајено ниске стопе инфлације у еурозони – али то почиње да се мијења, због пандемије короне.
За земље југа ће одрицање се своје валуте бити економски проблем – DW одговор: Тачно
Од краја Другог свјетског рата, земље на југу Европе развијале су се мање динамично од оних на сјеверу. Њихове валуте су такође биле мање стабилне од њемачке марке.
Економска моц́ дванаест земаља које су увеле еуро као готовину 2002. од тада је порасла за скоро 50 одсто. То је упола мање од америчког раста, али ипак.
У вец́ини јужних земаља, међутим, раст је био знатно слабији него на сјеверу. Ово је тачно чак и ако се не узму у обзир Луксембург и Ирска, гдје је раст био посебно снажан због тамошњег финансијског и ИТ сектора.
Посебно заостају Португал и Италија. А Грчка за 20 година није забиљежила скоро никакав раст.
Разлог за то лежи у дужничкој кризи еура прије десетак година, усљед које је привреда у многим земљама чак и пала.
Током ове кризе за земље попут Грчке и Италије било је драматично што немају своју валуту. Тада су најгоре могли ублажити девалвацијом – као што су често радили у периоду прије еура. У то вријеме важило је правило: ако драхма или лира изгуби вриједност у односу на њемачку марку, грчки и италијански производи постају јефтинији и стога привлачнији у иностранству. Исто је важило и за одмор који би појефтинио њемачким и другим туристима.
Са еуром више није било могуц́ности девалвације и криза је удраила свом снагом. То показују и даље високе бројке незапослености.
Њемачка и друге земље сјевера мораће да гарантују за дугове економски слабијих земаља – DW одговор: тачно, али…
Чак и прије увођења еура, вец́ина економиста се сложила: Монетарна унија може да функционише само ако њене чланице послују на сличан начин. Да би се то осигурало, постоје критеријуми конвергенције, такође познати као критеријуми из Мастрихта. Они постављају горње границе, на примјер за буџетски дефицит (3 одсто бруто домац́ег производа) и износ државног дуга (60 одсто). Држава мора да се тога придржава – прије него што може да се придружи зони еура.
Двадесет година касније постаје јасно да скоро све земље крше правила када је у питању ниво дуга и дефицита. Искрено речено, мора се рец́и да су трошкови борбе против пандемије додатно оптеретили биланс стања.
Страх Њемачке и других богатијих земаља одувијек је био да ће једног дана морати да плаћају за економски слабије земље. Али и током кризе еура избјегавано је преузимање заједничких дугова („еурообвезница“). Умјесто тога, кризне земље су добиле гаранције и кредите од више стотина милијарди, од којих неке на веома дуге рокове. Само ако би то пукло земље донатори би се нашле у проблему. До сада, међутим, нису претрпјеле никакву штету, напротив: само Њемачка је за новац позајмљен Грчкој до 2018. добила скоро три милијарде еура камата.
Корона је донијела прекретницу. Да би финансирале фонд ЕУ за обнову, земље сада први пут преузимају дугове за које су солидарно одговорне. Ванредна времена захтијевају ванредне мјере, кажу заговорници. Критичари, с друге стране, жале због краја одговорности сваке државе за себе и почетка дужничке уније.
Извор: Дојче Веле
