Поједине савремене теорије тврде да једино поуздано тумачење текста јесте погрешно тумачење, да један текст потврђује једино низ реакција које он изазива и да је текст само пикник на који аутор доноси речи, а читаоци доносе смисао, извештава нас Умберто Еко.
Џефри Хартман у тексту “Писмо као дух”, објављеном у сјајном зборнику “Стратегија читања” који објављен пре пар година (приредила Мирјана Стошић), тврди да је императив модерне књижевности да се језик учини отуђеним или новим. Како каже, и чувени филозоф и теоретичар Жак Дерида допушта игру значења:показујући како су речи као делови концептуалног система историјски биле комплексне, он”деконструише” милитантне, лажне или “упадљиве” супротности које речи покрећу. Применивши егзегетски уместо трансформисаног метода, његов дубоко аналитички ум уписује се у примљене и обрађене текстове, стварајући нове слојеве значења. И амерички историчар културе Роберт Дарнтон сличног је мишљења; он сматра да документи, текстови и писање могу да забележе и да известе о нечијем читалачком искуству, али да не могу да понуде директан приступ унутрашњој димензији, већ само спољашњим манифестацијама, тачније, још једном тексту који ће други читалац морати да интерпретира.
Да бар на тренутак напустимо строге захтеве (и спекулације) о уметничком тексту неких од научних тј. теоријских проомишљања о стратегији читања, да напустимо (опасне? досадне?) воде теорије књижевности и стриктну област коју граниче аутор, књига и читалац – а понеки социолог књижевности би овде као нужну категорију убацио и издавача – и да се, из позиције наивног читаоца запитамо: морамо ли ми баш увек да пратимо линеарно, по реду, текст који нам је понудио писац, или је можда занимљивије и веће естетско (читалачко) задовољство до кога стижемо читајући књигу оним редоследом која се нама учини као могућ и исправан?
Често спомињани Милорад Павић пружио је и буквално ту могућност радозналом читаоцу којем постаје изазов да и сам учествује у стварању “нове”, односно другачије приче од оне која је понуђена у првом плану. Десило се то у чувеном “Хазарском речнику” који напросто мами да се испробају другачије опције и токови приче који се разликују од примарног кода, али, будимо реални, зар није и форма стандардних лексикона и речника идеална да се од информативног текста ствара “прича” у глави маштовитог и креативнох читаоца? Треба само одабрати праву, богату одредницу и онда пратити ток информације са свим инпутима који нас упућују у жељена (са)знања.
Ето могућег, пожељног и новог наративног тока који, захваљујући изборима корисника постаје јединствен, уникатан, па и забаван. Када су у питању прозне творевине, запамћени су покушаји аутора да збуне читаоце текстом који је штампан у различитим бојама, али и покушаји аутора да наметну својим потенцијалним читаоцима специфично упуство за читање, попут Лоренса Стерна у “Тристраму Шендију” или Џојса у “Финегановом бдењу”, што код нервозних читалаца може да изазове супротан ефекат па они и сами измишљају редослед читања.
Писци су стварали и интерактивне повести у којима можете да бирате пут којим се мења сама прича, што су најчешће чинили творци књижица за децу и омладину – оно: уколико желите да јунак уђе у пећину, наставите читање, ако не желите пређите на страну… – а и самим читаоцима је тај пут отворен увек и доступан је већ тиме што поседују примерак књиге у којој се смењују поглавља са различитим јунацима и судбинама. Ко је рекао да у Толстојевој “Ани Карењини” уопште морате да читате причу о Ани, има тамо и позитивнији, пријатнији ток. Ко је рекао да морате читати Мартина и “Игру престола” по реду? Одаберите јунака који вас интересује и испратите поглавља која се њега тичу, у континуираном низу. Уколико сте доследни поштовалац ауторове опције, а желите ипак мало више од игре, “Жена француског поручника” је роман у којем можете, што би се рекло, и легално да изаберете крај. Ех, рекао би неку мрзовољни читалац, па то је само књижевност. Било би боље када би се и у животу могле бирати само оне епизоде које нас чине задовољним, срећним и веселим, а оне епизоде са невољама, тугом и недајбоже тешким несрећама, само прескочимо.
Било би то царски!
Извор: Дневник
