Занимљива прича о успаваном гиганту, који се пробудио и заблистао, долази нам из Белгије.
Тамошњим фудбалом доминирају Андерлехт и Клуб Бриж, а у последњих 25 година титулу су освајали још само Гент, Генк и Стандард Лијеж.
Шансу да изненади све њих, као и целокупну јавност, има Ројал Унион, трећи најтрофејнији клуб у Белгији.
Овај клуб из Сен Жила, једне од општина бриселског региона, води на табели, има 71 бод после 32 кола, осам више уз меч више од актуелног шампиона, Клуб Брижа.
Ако кажемо да је Ројал Унион шампион био 11 пута, онда све ово не би било толико чудно и изненађујуће.
Међутим, последњу су освојили давне 1935, из елите су на дужи временски период испали 1973, да би се у њу вратили прошлог лета и скренули пажњу на себе.
Изашао је мало из сенке Андерлехта, који је удаљен само пет километара и са којим су се пре једног века шалили, називајући га „лифт клубом“, због њиховог сталног пењања у виши и спуштања у нижи ранг.
Најава бољих дана је дошла управо против љубичасто-белих, које су у првом колу шампионата тукли на њиховом „Лото парку“ резултатом 3:1.
Ренесанса Униона је почела 2018, када су стигли нови власници – Тони Блум, који већ држи Брајтон, те његов пословни сарадник Алекс Муцио, који је много више укључен у дешавања у клубу.
Њих двојица су интензивно тражили неки европски клуб, у који би уложили капитал. Циљ је био наћи тим из града који је близу Лондона, релативно јефтин, има потенцијал, навијаче и да је доступан за куповину.
Нашли су га у бриселском кварту, чији је власник из Немачке био спреман да га прода, а навијачи узбуђени нечим новим.
У сезони по преузимању, нису успели да изборе промоцију у Про лигу, уносан подухват био је под знаком питања, међутим, ангажовање правих људи уродило је плодом.
Муцио је довео Криса О’Лафлина као спортског, а Филипа Борманса као извршног директора. Овај млади трио лидера радио је по неким својим принципима, који су се показали добрим.
Пре ангажовања играча, рађен је детаљан план, праћење, па тек онда улагање. Фудбалери су долазили са свих меридијана, а нису имали проблем ни да доведу друголигашке, али добре играче.
Оно што је било специфично јесте да су слободни агенти стизали у клуб. Тако су се са нула улагања вратили у елиту, док су летос потрошили тек нешто више од милион евра и то на једног играча – Камерона Пуертаса из Лозане.
Интересантно, у ростеру имају само седморицу домаћих играча, док је укупна вредност тима око 44 милиона евра. Поређења ради, Црвена звезда вреди 51.000.000.
Због специфичне повезаности са Брајтоном, многи су мислили да ће Унион бити филијала енглеског клуба, међутим, то није случај.
„Што се тиче веза, осим Тонија Блума и пријатељских разговора са људима из Брајтона, то је то. Имамо потпуно одвојене визије, филозофију, стратегију, амбиције. Ми смо два одвојена клуба, нисмо сестрински или сателитски клуб. Ми смо Унион Сен Жил, трећепласирани тим у историјским књигама у Белгији“, каже О’Лафлин.
Да је заиста тако, види се и по томе што су од 2018. само четворицу играча позајмили од Брајтона. Пети је сјајни Дениз Ундав, нападач, који је продат енглеском клубу за седам милиона, али који је и остао у тиму, бар ову сезону.
Овај 25-годишњи Турчин је први стрелац шампионата са 25 голова, уз девет асистенција, док његов партнер из у нападу, Данте Ванзеир, уписао исти број додавања, као и 13 погодака.
Екипа нема великих имена, а највећу међународну репутацију има Ентони Морис, који је забележио 42 наступа за Луксембург.
Такође, ту су и поједини Енглези, због веза са Брајтоном – везњак Марсел Луис из У23 Челсија, дефанзивци Кристијан Бургс и Метју Соринола, који је стигао из треће лиге.
Велики утицај на игру има и Јапанац Кару Митома, а поред најскупљег играча, споменутог Ванзеира (5,5 м), ту је и Данац Каспер Нилсен, чија је вредност процење на два и по милиона.
„Понекад на дан утакмице чујете разне нагласке, из Енглеске, Шпаније, Немачке, Скандинавије, домаће Белгијанце, Јужноамериканце. Атмосфера је посебна, а многи људи из Европе долазе у потрази за тим аутентичним искуством. То је ДНК Униона“, рекао је О’Лафлин, спортски директор.
Иако се за трансфере готово ништа не троши, новац је и те како уложен на остале ствари које су потребне да би се клуб пробудио и све ово заживело.
Сезону пре доласка нових власника, Унион је једва избегао испадање у трећи ранг такмичења, а ситуација ни у једном од аспеката потребним за нормално функционисање није била добра.
Клуб је поседовао такве објекте и инфраструктуру какву имају тимови, на пример, из енглеске Конференције, петог ранга.
Без тушева, тоалета и свлачионица на клупском терену за тренинг, играчи би морали да путују на стадион „Жозеф Маријен“, како би се пресвукли, затим би се враћали да тренирају, а онда опет назад да се истуширају.
Клубу је била потребна озбиљна рестаурација, а један од првих корака било је налажење одговарајућег тренинг центра, који је пронађен у једном малом граду на око 30 километара од Брисела.
Њихов стадион „Жозеф Маријен“, изграђен је 1919, капацитета је 9.400 места, а годину дана касније био је један од домаћина фудбалског турнира на Олимпијским играма.
Као да је остао замрзнут у времену. И даље се на главној трибини могу наћи дрвене столице, старинског је ентеријера, а дрвеће у позадини прави јединствено окружење.
Навијачи праве јако добру атмосферу, углавном долазе из јужног дела града, ултраси су познато под називом „Унион Боyс“, имају ривалство са Андерлехтом, док су у добрим односима са Лијежом и Серкл Брижом.
Милан Томић
Извор: Б92
