Пише: Марко Вешовић
Седамдесет седам година након што је на Голи оток стигао први брод са политичким затвореницима, ово мјесто остаје једно од најсложенијих и најконтроверзнијих поглавља историје социјалистичке Југославије. Иако су деценије прошле од затварања логора, питања о његовој улози, броју страдалих, механизмима репресије и мјесту које заузима у колективном сјећању и даље изазивају расправе.
О томе шта нам данас говоре архивски извори, како су изгледали систем и свакодневица на Голом отоку, зашто је важно разликовати историјске чињенице од политичких интерпретација и због чега ово мјесто још није добило достојан меморијални статус, за Портал РТЦГ говори историчар Мартин Превишић, професор на Одсјеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Загребу и аутор књиге „Голи оток, историја“.
У Црној Гори је још почетком деведесетих усвојена декларација којом је предвиђена сатисфакција и онима који су прошли кроз Голи оток, али од тога се даље није одмакло.
Прије 77 година на Голи оток стигла је прва група политичких затвореника. Да ли је, седам и по деценија касније, Голи оток и даље више политичка него историјска тема?
Превишић: Голи оток је као и бројне друге теме из историје, али и других области све мање политичка и све више историјска тема, али он још увијек побуђује неке емоције, у смислу политике. То зависи од државе до државе, од контекста до контекста. На примјер, у Црној Гори је то мало више због великог броја људи који је био заточен на Голом отоку. У Хрватској можда мало мање сада, али и даље он се користи као монета за поткусуривање у тим борбама са прошлошћу. Већ је прошло скоро 80 година и он све мање и мање постаје на неки начин актуелан, јер више нема живих људи. Али, на овај или онај начин, као и све теме на Балкану, али не само ту, Голи оток је и даље једна актуелност, која ће временом прећи у облик мита. Онда ће се користити у разним породичним, историјским записима, али и разним архивским записима, али то је отприлике то.
Црна Гора је, пропорционално броју становника, дала један од највећих бројева голооточких затвореника. Шта нам тај податак говори о тадашњој Црној Гори и њеном положају унутар Југославије? Колико је све то крају била посљедица сукоба два режима а колико можда сукоб фракција у КПЈ?
Превишић: Иако је национално питање било главно питање у Титовој Југославији данас имамо тенденцију да искључиво све аспекте прошлости наше, а посебно прошлости Титове Југославије гледамо кроз национално питање. Лично не волим да се тема Голог отока као југословенска тема, комунистичка, дијели на нека национална питања. Па да онда бројимо колико је било Хрвата, Црногораца, Срба… Наравно, с разлогом је било једних више једних мање, али имам одијум према националном призвуку тог приступа. Јер, ми можемо тражити разлоге зашто је било Црногораца више него рецимо Словенаца. Одговора може бити више од идеологије, менталитета, културолошких аспеката, него сад у самој националној припадности. То је важна тема, али само рубно национална. Наравно то је сигурно било једна велика траума. На крају, као и код свих балканских народа, сви велики историјски ломови изазивају велике ломове у друштву. Тако и данас у црногорском друштву постоји лом који се одвија по питању геополитике и идеологије односа са сусједним земљама.
Црна Гора је данас једина држава настала распадом Југославије која није спровела рехабилитацију и обештећење голооточких затвореника. Како као историчар гледате на чињеницу да то питање ни након 77 година није затворено?
Превишић: Ја само знам за праксу да су Хрватска и Словенија још прије 15, 20 година давале обештећења за логораше Голог отока. Након неких 10-ак година то је радила и Србија. Искрено, не знам за праксу Сјеверне Македоније и БиХ. Сматрам да посебно у виду црногорског пута ка ЕУ, вриједности ЕУ и односа према прошлости, посебно режима какав је био 1948. године у Југославији, са тим се више не смије каснити. Ако се каснило до сада, то више не би смјело.
Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић прошле године предложио је доношење закона о рехабилитацији и обештећењу жртава Голог отока, али иницијатива није добила институционални епилог. Да ли је ријеч о историјском дугу који држава прије или касније мора да измири?
Превишић: Рехабилитација и обештећење нису нужно финансијска питања, већ питање односа према жртви. Притом овдје не треба говорити да било ко од нас покушава ревидирати историју. Да ли је неко био на правој страни, то је тема за неку историјску дебату. Овдје, кад се говори о обештећењу, превасходно се говори о обештећењу због мучења које су ти људи доживљавали, садизма према убијању, а не рехабилитацији према њиховим политичким увјерењима. То је велика разлика. Ја могу имати став да ли је нешто 1948. године било више или мање исправно, али питање због чега те људе треба рехабилиовати и обештетити лежи у чињеници да су они мучени у једном грубом стаљинистичком маниру, а не у томе какав су они однос имали према политичкој ситуацији 1948. године.
Поздрављам иницијативу предсједника Милатовића, и тај закон којим се спроводе рехабилитација и обештећење не треба посматрати као било какву политичку или идеолошку концесију, то треба гледати као покушај да се држава одужи својим грађанима који су били мучени због било које идеје. Покушај је то обештећења жртвама којима су била ускраћена људска, грађанска права. Тиме се ипак исправља неправда. Нека суди историја ко је био у праву, овдје говоримо о томе да су неки људи због одређене идеје и идеологије мучени, убијани, понижавани итд… Предлог предсједника Милатовића је добар, а зашто он још није добио епилог одговор видим у томе, што вјероватно унутар неких група у парламенту влада мишљење да је то политичко питање, а не етичко, историјско и људско.
У дијелу јавности и данас постоји став да је Голи оток био „нужно зло“ након сукоба Тита и Стаљина. Може ли се, из историјске перспективе, политичка репресија икада оправдати државним интересом?
Превишић: У цијелој бившој Југославији посебно у неким љевичанским круговима постоји тенденција да се тема Голог отока релативизује, као неко нужно зло. Некад чујемо да није било Голог отока, сматра се да би Југославија била под совјетском чизмом. Није питање тога да ли је то било нужно зло или не, већ је питање зашто су људи једном кад су били интернирани били тако садистички мучени, премлаћивани и убијани. То је кључно питање и то говори о природи режима тог доба, то је био једнако стаљинистички режим као онај совјетски. То је било питање борбе за власт, а не за идеологију. Голи оток није био пут према бољој Југославији, већ производ борбе два режима, која су у тој борби користила исте стаљинистичке методе. Није било разлике између та два система. Без обзира на наводе да је стварних ИБ-оваца било реално мање него што је приказано, истина је да ко год је завршио на Голом отоку жестоко је мучен и то је кључно проблематично, а не је ли или не то било нужно зло. Злом се од самог зла никако није могло побјећи. Битно је нагласити да се овдје осуђује третман тих људи, а не ова или она политичка идеологија.
По Егејском и другим морима: Голи оток и друга егзотична острва
На основу дугогодишњег истраживања и разговора са бившим логорашима, шта је било најтеже насљеђе Голог отока – физичко насиље, психолошко преваспитавање или вишедеценијско ћутање које је услиједило?
Превишић: Мој утисак је да је логорашима најтеже било психичко мучење, уз неизвјесност колико ће дуго бити на Голом отоку. Потпуна самоћа јер су једни друге морали да денунцирају што је производило неповјерење и усамљеност. И још оно што је било најтеже, ти људи су већином били у рату и у другим логорима, али су их затварали противници. Тешко им је падала чињеница што су их овдје затварали њихови дојучерашњи другови. То се дешавало само три године након краја рата. Најтеже су људи проживљавали то потпуно одсуство солидарности, ту самоћу, неповјерење и разочарање у систем и људе са којима сте до јуче били велики пријатељ. На неки начин то је била свађа унутар породице, а такве свађе су увијек најтеже.
Током рада разговарали сте са великим бројем бивших логораша. Да ли постоји неко свједочење које Вас је посебно промијенило као историчара или човјека?
Превишић: Посебно су на мене мучан утисак оставила свједочанства људи који су на Голом отоку завршили након што су прије тога били у рату, рецимо у Аушвицу, или италијанским логорима, усташким или мађарским логорима. И након што су прошли рат као у случају једног логораша коме је побијена цијела породица, он је завршио на Голом отоку у времену слободе. То су језива свједочанства, а дешавало се да тамо људи заврше због вица или неке критичке ријечи. Све вас то јако потресе када се уживите у та свједочанства. Има ту читав низ малих судбина, односно појединаца који су морали да бирају између пријатеља, породице или затвора. Све је то и те како трагично.
Многи потомци голооточких затвореника кажу да је у њиховим породицама деценијама владао мук. Зашто је ћутање о Голом отоку трајало толико дуго и да ли оно, на неки начин, траје и данас?
Превишић: Мук је трајао јако дуго првенствено дуго зато што су Удба и комунистички систем тражили и захтијевали, условљавали слободу ћутањем о Голом отоку и потписом да ће сарађивати са Удбом. Истовремено и да ће ћутати о свему што се дешавало на Голом отоку. То је било врло мучно за те људе, под пријетњом да ће се на Голи оток и вратити. Међутим, има један други проблем, сваки логораш је био мета насиља али је и спроводио насиље. То је било јако тешко, јер су носили срамоту положаја, гдје су били и крвник и жртва.
Онда је то била комбинација ћутања, осјећаја срамоте, и страха, уз деценијску режимску пропаганду да су ти људи били издајници.
Извор: РТЦГ
