Проф. др Драгољуб Петровић (Косор код Подгорице, 20. 6. 1935 ‒ Леушићи, 16. 11. 2024), српски лингвиста, србиста, дијалектолог, фонолог, универзитетски професор.
Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где је провео свој радни век предајући Дијалектологију и Фонологију српскохрватског, односно српског језика. У више наврата био је директор или помоћник директора Института за јужнословенске језике, односно шеф Одсека за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду.
Из богате научне продукције издвајамо следеће публикације: О говору Змијања (1973), Говор Баније и Кордуна (1978), Ономастика Куча (1988), Школа немуштог језика (1996), Сумрак српске ћирилице: Записи о сатирању српских националних симбола (2005), Зловременик (2011). Коаутор је бројних других наслова: Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (Сарајево, 1981); Ономастика Качера (Београд, 2003); Фонологија српскога језика (Београд‒Нови Сад, 2010) и др. Приредио је више дела Јована Кашића, Павла Ивића и Александра Белића, а био је редактор Речника бачких Буњеваца, Именослова бачких Буњеваца и Речника српских говора Војводине, једног од капиталних пројеката Одељења за књижевност и језик Матице српске. Добитник је награде Павле Ивић за 2003. и 2010. годину.
Активно је учествовао у раду Међународног комитета слависта, где је био члан Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекарпатског дијалектолошког атласа. Био је члан уредништва Српског дијалектолошког зборника (Београд), Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и Прилога проучавању језика (Нови Сад). Био је стални члан-сарадник Матице српске, члан њеног Одељења за књижевност и језик и, у више мандата, члан Управног одбора.
Вечна му слава!
Извор: Матица Српска/Фејсбук
