Браћа Огњановић су од произвођача сирева постали водећи прерађивачи сировог опијума у Југославији тридесетих година прошлог века. Њихове кријумчарске активности и дампинг цене у легалној трговини опијумом су толико уздрмале европско и америчко фармацеутско тржиште да су их јуриле власти по целом свету. Судбину су им запечатили тек комунисти после Другог светског рата, који су од њихове фабрике направили „Алкалоид Скопје“
Почетком 19. века, турске власти су у настојању да оживе привреду својих балканских територија, уместо све нерентабилније производње сировог памука донеле у Повардарје семе белог мака. Погодна клима, земљиште и јефтина али вешта радна снага допринели су да се до 1910. на простору Вардарске Македоније из чаура мака годишње производило 100 до 200 тона сировог опијума.
Македонски опијум је постао значајан за фармацеутску индустрију, јер су екстраховани алкалоиди имали изузетно висок проценат морфина од чак 16%. Зато су га куповали водећи француски, немачки и швајцарски прерађивачи све до 1929. године, када су готово читаву годишњу производњу почеле да откупљују америчке фармацеутске фабрике.
Тада је југословенска држава, увидевши исплативост ове пољопривредне културе, преузела монопол у откупу и извозу. У недостатку правних норми, које су успостављене тек пошто је Југославија донела Закон о опојним дрогама 1931. године, опијум је постао чвориште у коме су се преплитали крупни економски и политички интереси са све озбиљнијим међународним последицама, пише Владан Јовановић са Института за новију историју.
Шарпланински сир са „додатом вредношћу“
Главну улогу у опијумској афери имала су браћа Софроније и Филип Огњановић из Галичника, малог планинског места у данашњој Северној Македонији. Мада су почели као скромни предузетници, који су се у свом родном крају бавили прерадом овчијег млека, брзо су увећали капитал и у Бочару на северу Баната 1921. купили имање једног угарског великаша. Ту су две године касније основали прву војвођанску фабрику сирева, а касније изградили и хладњачу. Млекара је имала своје погоне у Великој Кикинди и Беодри, а бочарски качкаваљ са етикетом „Млекара Огњановић“ је преко Скопља и Солуна извожен у САД, Европу, Турску и Египат.
Ова прича о предузимљивом духу двојице браће била би слична мноштву других у некадашњој југословенској краљевини, да Огњановићи нису постали главна тема Саветодавне опијумске комисије у Друштву народа у другој половини тридесетих година прошлог века. Наиме, о њима су још од 1920. колале гласине да кријумчаре македонски сирови опијум, те да шарпланински качкаваљ „маде ин Галичник“, не садржи увек само млеко шарпланинских оваца.
Ипак, спекулације о кријумчарским активностима Огњановића постале су светска тема тек 1935. године, када је југословенско Министарство трговине и индустрије одобрило подизање постројења за прераду македонског опијума. Власт је препустила овај посао предузетницима који су већ имали разрађене канале за извоз млечних производа у западну Европу и САД. Дакле, дозволу за израду алкалоида, деривата опијума и индијске конопље добило је управо предузеће Филипа и Софронија Огњановића из Галичника, упркос протестима Хемијског друштва да су у питању нестручне особе за тај посао и гласинама да Огњановићи годинама уместо млечних производа извозе сирови опијум у Солун и Марсеј.
Чим су браћа добила дозволу за рад 1936. године, основала су фирму за индустријску производњу опојних дрога, чији је почетни капитал износио 3,5 милиона динара. Већи део овог новца потицао је од браће Ледерер, великопоседника из Чоке које су Огњановићи упознали током „банатске фазе“ своје млекарске индустрије. „Вредни и предузимљиви Галичанци“ почели су да производе 35 тона сировог опијума годишње, више од половине укупне производње опијума у тадашњој Југославији.
Имајући у виду да су после 1932. године скоро 99% југословенског сировог опијума откупљивале америчке фармацеутске компаније, Огњановићи су, да би конкурисали америчким прерађивачима, набавили најмодерније машине из Немачке и Шведске, отворили два погона, лабораторију и сопствену електроцентралу.
Балканска претња западном тржишту
Међутим, већ крајем 1937. амерички делегат у Друштву народа Стјуарт Фулер упозорио је на сумњиве активности скопске фабрике алкалоида која је, прикривајући праве податке о производњи деривата опијума, пустила у илегални промет читаву тону хероина и морфина. Амерички агент је поред доказа којима је располагала његова влада, навео да Огњановиће терете и југословенски суседи, посебно надлежни органи у Грчкој, у чијим извештајима се заплењени опијум доводио у директну везу са скопском фабриком.
Притиснуто америчким претњама, југословенско Министарство трговине и индустрије је забранило Огњановићима да и даље купују опијум на слободном тржишту и послало специјалне државне службенику да надгледају производњу. Упркос томе, шверц се наставио, о чему су сведочили истражни органи од Вашингтона, преко Женеве, до Каира и бројне заплене у египатским и америчким лукама.
Огњановићи су постали трн у оку западним државама можда и више због своје политике у легалној трговини опијумом. Они су своје препарате, на незадовољство европских фабрика, продавали далеко испод цене и својеврсним дампингом покушавали да се домогну легалног европског тржишта алкалоида. Када је пословање „скромних македонских предузетника“ почело драстично да обора цене опијума и на тржишту САД, америчке и европске компаније су запретиле званичном Београду да ће увести ембарго на извоз југословенског опијума.
У овако мучној атмосфери, власти у Београду су 1938. ухапсиле Софронија Огњановића, али се истрага завршила неуспехом. Све што су могли да му „прикаче“ свело се на 10 килограма хероина које су нашли у његовом београдском стану, па је осуђен на 30 дана затвора и новчану казну од 50.000 динара. Ово је додатно подстакло гласине да су у посао са Огњановићима били умешани тадашњи министар трговине и индустрије Милан Врбанић и сам председник владе Милан Стојадиновић.
Овде је све остало на гласинама, али је „необична толеранција југословенског правосуђа“ произвела додатне међународне притиске на југословенске власти, па је донет нови закон о промету опијата, који је предвиђао драконске казне за прекршиоце. Окретни Огњановићи су упркос томе наставили са радом и основали домаћи картел прерађивача опијума, са главним партнером Творницом кемијских производа у Храстнику код Цеља, како би држави могли да намећу своје услове. Упоредо са вођењем домаћег картела произвођача опијума, Огњановићи су наставили са кријумчарењем, па је 1940. дрога из њихове фабрике заплењена на бродовима који су пристали у једну мексичку луку.
Комунисти им дошли главе
И тако, док су југословенска држава и остатак света безуспешно јурили „скромне балканске предузетнике“, избио је Други светски рат. Огњановићи су се одмах прилагодили новим околностима и под бугарском окупацијом променили су и назив фирме и своје презиме у бугарско. Представљајући се као бугарско предузеће и као браћа Огњанови почели су да раде за силе Осовине, највише за болнице и апотеке у Бугарској и на простору Независне државе Хрватске (НДХ).
Када се приближио крај рата и постало јасно ко ће из њега изаћи као победник, браћа су поново променила идентитет и македонизовала своје презиме. Бугарска фирма је преко ноћи постала „Македонска фабрика за алкалоиди Ф. и С. Огњановски“. Али то није прошло код нове комунистичке власти, која је запечатила судбину браћи Огњановић, пославши их по кратком поступку у затвор под оптужбом да су током рата били „слуге окупатора“.
Нова држава је преузела 1945. власништво над фабриком, чији капитал је износио 2,85 милиона динара и у којој је било 17 радника, од којих је само један имао високо образовање. Од тада социјалистичка, фабрика „Алкалоид Скопје“ је кренула у производњу лекова и освајање домаћег и страног тржишта у сасвим другачијим политичким и економским околностима.
Зорица Жарковић
Извор: Biznis & finansije
