Устав Црне Горе је изричит у одредби да је предсједник Црне Горе “дужан” да прогласи поновно изгласани закон (ст. 2, чл. 94) и то у року од три дана ако је закон усвојен по хитном поступку (ст. 1 чл. 94) што је у конкретном случај. Наведена правило си више него јасна. Она су (ius cogens) – императивна. Чл. 94 је једино мјесто у Уставу у којем уставописац користи егзактну правну формулацију: „Предсједник Црне Горе је дужан“. Он дакле нимало није „слободан“ да закон прогласи или не прогласи – он је “дужан”. Он нема овлашћење – он има “дужност”. И ништа више од тога.
Могуће је, наравно, и тога смо свједоци, да се предсједник Црне Горе “супротстави” Уставу и да не изврши своје Уставом прописане дужности. Такво поступање је, као и свако друго противправно поступање – озбиљна аномалија и преступ.
Скупштина је, поступајући у оквиру својих надлежности, донијела закон. Предсједник је, даље, поступајући у оквиру својих надлежности, тај закон вратио Скупштини на поновно одлучивање. Од тренутка када је Скупштина поново изгласала закон, предсједник Црне Горе више нема никакву надлежност, изузев што има “дужност” да закон беспоговорно прогласи. Предсједник не може, а да не изврши своју уставну дужност. Иако као вршилац функције предсједника Црне Горе јасно може да „одступи“ са функције предсједника Црне Горе и може да престане да је обавља али не може зауставити друге органе државне власти да обављају своје уставномјерне функције.
Скупштина је та која у Црној Гори врши законодавну власт (ст. 2, чл. 11 Устава). Сумануто би било тврдити како неизвршавање церемонијалне дужности предсједника Црне Горе може и кадро је да спријечи Скупштину у обављању суштине њене власти и уставне надлежности.
Законодавна власт се мора остваривати и кад предсједник Црне Горе одлучи да напусти своју церемонијалну дужност. У том смислу, у Одлуци Скупштине да већинском Одлуком овласти предсједника Скупштине Црне Горе да реализује достављање усвојеног Закона „Службеном листу“ не може бити ничега спорног. Таква Одлука се не може тумачити као – негација права. Њоме се не дирају, нити преузимају било чија права, већ реализује пропуштена дужност председника Црне Горе. Чак супротно томе – Одлука служи као – афирмација права којом се негира – негација права којом се забавио председник Црне Горе. Поступити другачије, значило би “придружити “ се предсједнику Црне Горе у – негирању Устава Црне Горе који подухват је зачео недавањем инвеституре оном ко има скупштинску већину. Отада је почео да се котрља и тетура, и да срља из једне у другу грешку где је свака наредна грешка и већа и тежа од прерходне. Кад је тада прекршио Устав и изазвао вишеслојне блокаде уставног поретка, процес реторзионог реглементирања права у правцу деблокаде уставног поретка је био неизбјежан и незаустављив.
Правни живот мора да тече чак и онда кад га председник Црне Горе напусти или покушава и кад тежи да га сатера у ћорсокак и на странпутицу оркестрираним опструкцијама – без преседана. Није се чудити, јер је свестан да је – његова прича испричана. Ту поруку су му послали грађани Црне Горе 23. октобра прејасно: Нема више. Доста је било. Готово.
Председник Црне Горе и његов ДПС су већ одавно постали – плусквамперфекат, што јесте реалност црногорског друштва с којом се сад и овдје приоритетно мора одговорно суочити управо – предсједник Црне Горе и ДПС. Пројекат конструисања блокада институција и угрожавања уставног поретка Црне Горе кроз двогодишње опструкције нису уродили плодом. О суверенитету Црне Горе брину њени грађани и посланици које су демократски изабрали. Нису ту од никакве стварне помоћи, нити њом могу руководити било чији колонијални управници. Све до момента кад се и званично не прогласи колонијалном земљом. А шта ако народ одбија да постане колонија, шта ако народ Црне Горе неће?
Забринутост и сумње председника Црне Горе, уопште немају за циљ да народ Црне Горе у те његове бриге и сумње поверује, него да престане да верује у било шта и било коме.
Тиме се народ вођен кроз све тензије и токсичне конфузије дезоријентише и одузима му се кључна способност Да слободно размишља, расуђује и одлучује. Тако народ губи све неопходне потенцијале а нарочито редом све демократске, јер се са тим и таквим народом најлакше – манипулише. Може бити, што је у свему и најопасније да је све то у складу геополитичких интереса наших колонијалних управника. А интереси народа да су од трећеразредног значаја – маргинализовани.
Владан с. Бојић
