„Тачно је да модерно доба носи разне врсте ометености које човека потенцијално могу да одвоје од Бога, али треба узети у обзир да никада није ни постојало ‘идеално време’ како за живот људи, тако ни за живот Цркве“, каже епископ далматински Никодим
Православних вјерника у Хрватској данас је невелики број у односу на стање с краја 80-их. Томе су пресудили ратови и хисторијске трагедије, мијешање и асимилација становништва, али и пад опће религиозности, што јест данашња појава глобалних размјера. Томе треба додати и новије масовне одласке младих трбухом за крухом у иноземство, не само из Хрватске него и са читавог Балкана. Католичке заједнице у Србији на сличан начин су мањинске, исељавање и асимилација такођер су узеле свој данак, но те заједнице, срећом, бар у новије вријеме нису искусиле јад протјеривања, егзодуса и избјеглиштва. И једни и други вјерници покушавају у свакодневном животу, какав он већ данас јест, живјети духом толеранције, солидарности или бар трпељивости према другоме, што је уписано и у темељима вјеровања и католика и православаца. Или, како каже епископ далматински Никодим: „Тачно је да модерно доба носи разне врсте ометености које човека потенцијално могу да одвоје од Бога, али треба узети у обзир да никада није ни постојало ‘идеално време’ како за живот људи, тако ни за живот Цркве.“
У таквом данашњем крајње неидеалном времену живе сви вјерници овога свијета, али како живе католички и православни кршћани у јужнославенским крајевима? Према попису становништва из 2021. године, православних вјерника у Хрватској је око 130 хиљада, док се у Србији 264 хиљаде грађана изјаснило католицима, чему треба додати да католичких вјерника, осим међу Хрватима, у Србији има и међу Мађарима, Словацима, Чесима, Албанцима и другим народним заједницама. Или, како каже донедавни београдски надбискуп Хочевар „наша снага није у географији, него у заједништву“. Тако је на примјер у домовини надбискупа Станислава Хочевара, у Словенији, покрај Новог Места, прије двије године основан манастир Рођења Пресвете Богородице, први православни манастир у Словенији. На прославу дана манастира, односно рођења Пресвете Богородице, 23. септембра 2021. били су позвани вјерници из цијеле Словеније и из околице, без обзира на вјероисповијест. На другој страни, у Нишу, граду у којем је успут речено, рођен староримски цар Константин, који је 313. године кршћанима дао право да слободно исповиједају своју вјеру – данас живи, у граду и околици, око три хиљаде католика. Њихов жупник каже како у овом крају има католичких вјерника из више од 20 нација, што због мјешовитих бракова из бивше Југославије, што због радника и инжењера у нишкој индустрији, па тако из Италије, Пољске, Ирске, Француске, Мађарске, Њемачке, Шпаније, све до Сјеверне и Јужне Америке. У Хрватској вјерника Српске православне цркве има мало и они су на жалост у осипању. Како каже православни свештеник, отац Данило из Загреба, „постоји стандардни број наших вјерника и они се редовно појављују на литургијама. Има пуно и оних који на литургије дођу тек једном, али највише имамо сахрана.“ Али, православна вјера и кршћанство у цјелини, додаје овај свештеник, живјели су такођер тешко и претешко у источној Европи и за вријеме комунизма па су опстали. Не без поноса он воли цитирати једног румуњског сељака из тог времена: „Док буде постојала и једна икона у некој кући у Румуњској, православље ће живјети.“
У Хрватској, која је у трагичним околностима остала без доброг дијела свог православног живља, жаришта православне духовности и даље постоје. Тако је владика Јован, епископ славонски, дошао на ту службу 2014. у опустошени Пакрац и полу срушен владичански двор Српске православне цркве. Још више је била девастирана владичанска библиотека, која је након библиотеке у Хиландару и патријаршијске библиотеке у Београду била трећа библиотека по значају у Српској православној цркви. Кључна ријеч за владику Јована када је дошао на службу у Пакрац била је – обнова. Данас, девет година касније, он каже: „Ово мјесто и ово што сада радим је моја молитва и моја упаљена свећа. Али та обнова је пре свега унутрашња, духовна и ја када сада видим пуне храмове, нарочито на велике празнике и када видим колико се народа причешћује, онда знам да смо на правом путу и бескрајно сам сретан.“
Сва ова искуства са разних страна говоре да има нечег метафизички позитивног и снажног у присутности искрене доброте, коликогод она изгледала мала и сићушна. Отприлике као у оној давној причи о горушичином зрну. „Мање од свега сјемења на земљи, једном посијано, горушичино зрно нарасте и постане веће од свега поврћа па потјера велике гране…“ Нешто источније, преко славонске и војвођанске равнице, простире се град Суботица у којем живи највећи број католика у Србији. У граду има осам католичких цркава, затим Паулинум, католичка средња школа и Теолошко катехетски институт. Кршћани западног обреда постоје у Суботици од 1090. године, када је основана суботичка бискупија, али читав овај равничарски крај је изворно мултикултуралан и такав је остао до данас.
Добар примјер ове мултиконфесионалности је и град Сомбор, педесетак километара удаљен од Суботице у којем се сваке године почетком октобра одржавају „Сомборске духовне вечери“. Три вјерске заједнице у Сомбору, Српска православна црква, Католичка црква и Јеврејска општина од 3. до 5. октобра заједнички организирају ове духовне вечери, у великој сали Градске куће, у којој се може чути духовна музика све три вјере, виђети серија изложби посвећених хисторији ових религијских заједница и присуствовати дијалозима представника све три ове конфесије.
Православни пак вјерници у Хрватској и даље постоје и егзистирају, како у већим градским срединама, тако и у малим варошима и селима и њихови православни храмови, унаточ трагичној прошлости и даље живе. Добар примјер за овај суживот је и Ријека, у којој су околне ратне недаће и опћа атмосфера страха почетком 90-их преполовиле број православних вјерника у самоме граду, али они који су остали и даље су наставили живјети са својим суграђанима католичке вјере и припадницима других религија. Тако је онда било могуће да 2017. године у Ријеци буде на достојан начин обиљежено 300 година постојања православља у овоме граду, уз присуство не само православних вјерника него и представника културе и политике Ријеке и свих других. Зато је епископ горњокарловачки Герасим Поповић на тој прослави имао разлога рећи: „Ми Срби осећамо да смо у Ријеци лепо примљени и наша слобода изражавања никада никоме није сметала. Свака помоћ коју смо затражили од овог града, пружена нам је и ми смо му на томе захвални.“
У другом великом граду, у Београду у Србији, тренутно траје процес постављања великих мозаика у катедралној цркви Београдске надбискупије, који је финанциран из буџета града. Мозаике ће израдити и поставити словенски кипар Марко Рупник, један од најбољих свјетских умјетника с подручја сакралних мозаика. Како ће мозаик знатно украсити зидове и фасаду на катедрали и већим дијелом ће бити постављен и на звонику, тако ће он у главном граду Србије бити надалеко видљив.
Могли би још дуго набрајати православне манастире у Хрватској и католичке богомоље по Србији или Црној Гори, цркве католичке и православне расуте по јужнославенским брдима и долинама. Судбина многих од тих храмова није била лака и њихова хисторија често јест била трауматична, али они данас и даље живе. У овим крајевима постоји кратак израз који је у исто вријеме и груб и драгоцјен и охрабрујући: „Без невоље нема богомоље.“
Живимо вјековима заједно помијешани међу језицима, културама, вјерама и нацијама. Питање које нас прати је да ли и колико такав живот с другима у свом срцу заиста желимо? Потицајно за одговор на ову дилему, која је у прошлости донијела многе трагичне раздоре и пођеле, могле би бити ријечи двојице споменутих свећеника католичке и православне вјере. Први од њих, донедавни београдски надбискуп Станислав Хочевар, једном је рекао како кршћанска црква на овим просторима мора дисати „са оба плућна крила“, а то је могуће једино тако ако неко жељено јединство у вјери живимо поштујући различитости и његујући сусрете, дијалог и братске разговоре. Други, владика Јован, епископ славонски, на питање што православље може данас понудити другим народима и културама, одговорио је: „Може им пружити Достојевског и Тарковског. Може им понудити мисао да ће љепота и стид спасити свијет.“
Бојан Муњин
Извор: П-Портал
