У пространој сали готово свака црвена столица је попуњена.
Неколико девојчица у шареним хаљиницама, а коса украшених шналицама, поскакује док чекају да уђу у салу, док поједини дечаци јуре по степеништу.
Има и оних који збуњено држе у рукама улазницу за представу, док они искуснији мирно корачају, попут војника, и траже још које слободно место.
Узбуђено скакуће и девојчица у тексас јакни и панталонама украшеним розе звездицама.
Ускоро ће напунити четири године и први пут је у позоришту за децу.
Одбројавала је дане до представе Снежана и седам патуљака, каже њена мама Симонида.
„Надам се да ће јој се допасти, јер верујем да је јако важно да од малена дође у додир са оваквим дешавањима, да чује и види нешто ново, позоришта подстичу децу на машту, на размишљање, то један другачији свет“, прича она за ББЦ.
У Србији, према подацима Републичког завода за статистику, има 13 дечијих позоришта, највише у Београду.
Представа Снежана и седам патуљака је део репертоара најстаријег позоришта за децу „Бошко Буха“ у Београду о ком се последњих дана много говорило.
Повод није била премијера неког комада или освојена награда на фестивалу.
Простор овог театра годинама уместо реквизита испуњавају оронуле даске, мемљива таваница и прашњаве столице.
Реконструкција најављена 2015. никако да почне, јер је, кажу из позоришта, проблематичан катастарски упис власништва.
Најаве о трајном пресељењу позоришта су узнемириле ансамбл Бошка Бухе и после неколико дана протеста донета је одлука да се, за сада, одустане од те идеје.
Иако се о театру за најмлађе често мисли кроз призму разоноде и забаве, његова улога у развоју и васпитању деце је много више, указују стручњаци.
„Током представе деца посматрају односе међу јунацима, саосећају са њима и уочавају начине на које они изражавају различите емоције што помаже да разумеју сложене појмове као што су љубав, пријатељство, издаја, патња, нада и оданост“, објашњава Катарина Станисављевић са Факултета драмских уметности у Београду за ББЦ на српском.
Позориште утиче и на развој когнитивних способности – памћења и мишљења, децу учи да разликују добро од зла и показује до каквих последица одређена понашања могу довести, додаје она.
Непроцењив осећај
Катарина Станисављевић је у детињству посећивала представе за најмлађе, а најрадије је одлазила баш у „Бошко Буха“, што је и утицало на одабир будуће професије – докторирала је на Факултету драмских уметности из области позориште за децу.
Иако не памти прву представу јер је била мала, када помисли на детињство, прва асоцијација су јој баш позоришни комади.
Најјачи утисак оставила јој је Снежна краљица коју је гледала неколико пута, јер је, каже, у њој будила велику радост због љубави која је победила.
Ова представа је симболично важна и Слободанки Латиновић која је готово четврт века чланица асамбла овог позоришта.
Била је то прва представа у којој се појавила на сцени, као студенткиња треће године глуме.
Привремени ангажман током студија прерастао је у стални по дипломирању.
„Изађете и станете испред њих, погледате их, а они се сви утишају и осете да ви имате нешто важно да им кажете – то је чаробно.
„Када успете да им пренесете поруку, да им заголицате машту, пробудите емоцију – непроцењиво“, прича Латиновић за ББЦ на српском у згради где је њена каријера и почела.
А колико се заиста деца емоционално укључују у саму радњу најбоље сведоче њихове реакције у сали, објашњава Станисављевић.
„Она се саосећају са ликовима на сцени и проживљавају њихове авантуре, навијају за позитивне ликове и сугеришу глумцима одакле вреба опасност или шта треба да ураде.
„Тако се ствара и осећај заједнице међу дечјом публиком која заједничким снагама навија да добро победи зло“, додаје она.
Позориште подстиче машту и креативност
Саосећање са јунацима и мук док ти нешто не поруче са сцене и даље памти Мина Васић из Ниша, данас 18-годишњакиња.
Не сећа се прве одгледане представе, али зна да је била збуњена и уплашена када је села у дворану Позоришта лутака у Нишу.
„Замислите ситно дете у замраченој просторији са високим плафоном на ком је лустер који подсећа на огромно око и погашена светла.
„Онда је почела представа и све је нестало, једино што је било важно били су костими и глумци“, сећа се она за ББЦ на српском.
Врата света позоришта откључала јој је бака.
Сваки следећи пут када би бака поменула позориште, поскочила би да обује патике, иако се још увек помало и плашила.
„Имала сам утисак да гледам цртани, али на другачији начин, уживо.
„Тај тренутак када схватите да се све дешава испред вас, одмах, па мало је рећи колико је то деловало фасцинантно“, додаје она.
Представе за најмлађе служе се свим позоришним елементима, али на специфичне начине, блиске дечјем размишљању.
На тај начин битне теме приближавају деци тако да она могу да их разумеју, објашњава Станисављевић која се у докторату бави и улогом позоришта у дечијем васпитању.
„Могло би се рећи да су представе за децу мање реалистичне у односу на оне за одрасле и више се ослањају на свет маште и креативности.
„Ликови који се појављују у представама за дечју публику су често виле, вештице, животиње, предмети и појаве, а све то у образовној и васпитној функцији како би се нагласила разлика између добра и зла“, објашњава.
Битно је да представе које се обраћају деци буду довољно једноставне како би она могла да разумеју, али не смеју да потцењују њихову интелигенцију, већ да их подстичу на размишљање, додаје Станисављевић.
‘Желео сам да им понудим нешто више од књиге’
Деца која посећују позориште су касније креативнија, комуникативнија и показују већу спремност да се прикључе школским активностима, показује истраживање посвећено утицају позоришта и драме на способности и учинак у школи ђака.
Она показују и виши степен толеранције и да су склони да дубље анализирају одређене животне ситуације у каснијем животном добу, показују резултати истраживања из 2015. године које је водио Адам Чимболи, професор драме на Факултету примењених наука западне Норвешке.
Станисављевић указује да се често заборавља на васпитну улогу позоришта код деце која се одржава и у свакодневном животу.
„Присуством у позоришној сали деца се сусрећу са првим правилима понашањa, a на овај начин може да се преноси знање и најмлађој публици која можда још увек не зна да чита“, објашњава она.
Коста Маравић, наставник српског језика и књижевности у пензији, са ђацима је током радног века погледао око 700 представа и водио је записник о свакој.
„Желео сам да им понудим нешто више од књиге, што ће их подстаћи да мисле, о чему ће касније разговарати међусобно, нешто што ће их навести да питају“, говори Маравић за ББЦ на српском.
И он је, као ђак, заволео позориште, када их је наставник књижевности редовно водио из њиховог малог места у Хрватској у Загреб на представе.
Традицију је наставио када се и сам нашао са друге стране катедре, по завршетку студија југословенске књижевности у Београду.
„Када видите та озарена лица која помно прате и радост када препознају глумце, још када чујете сутрадан на часу: ‘А када ћемо опет у позориште’, па њихове утиске, то нема цену.
„Некада нас је било и до 50, па се прикључе и колеге“, сећа се наставник.
Посебно се обрадује када у позоришној сали, у публици, сретне неког бившег ученика.
Иако је у пензији, и даље води ђаке на представе, мада признаје да је све мање ученика који долазе у позориште, јер их више занимају телефони и компјутери.
Али не одустаје и већ има у плану нови позоришни комад са којим жели да упозна групу ученика шестог разреда.
Усхићење и неизвесност
У сали културне установе „Вук Караџић“ где позориште „Бошко Буха“ годинама живи као подстанар, живахна публика нестрпљиво чека да упозна Снежану и њених седам патуљака,
Помера се завеса, из десног угла допире дубок женски глас – и у сали у трену завлада мук.
Неки провирују да виде одакле допире звук, други седе мирно, помно пратећи светло које се поиграва на сцени.
Симонида и њена четворогодишња ћерка су у десетом реду, и девојчица узбуђено стиска мајчину руку.
„Надам се да ће остати мирна до краја представе“, говори ми тихо.
Тишину прекида неколико гласова.
„Ено је“, изговара неко из првих редова, а „шшш“ стиже са другог краја сале.
Сви гледају у девојку у жутој сукњи, тамне косе, са метлом у руци.
„Што је лепа“, чује се шапат.
Извор: Дејан Вукадиновић/bbc.com
