Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, publika je imala priliku da se oprosti od možda najneobičnijeg reditelja modernog teatra kod nas, Jagoša Markovića, kome je Joneskova antidrama „Ćelava pevačica“ poslednja režija, od letos, kada je postavljena u Centru za kulturu u Tivtu.
Joneskov podsmeh malograđanštini i praznoslovlju, avangardan pedesetih prošlog veka, odavno je postao komedija, u kojoj se odlični glumci nadigravaju u varijacijama besmislenih fraza, bez motiva i logike.
U Jagoševoj „Ćelavoj pevačici“, i jezik je „prepevan“, Neven Stanišić ga je „pobokeljio“, svi govore po bokeljski, a i imena parova, koji razmenjuju besmislice su promenjena, te liče u osnovi na pojedine kotorske slavne familije. Poznata je Joneskova floskula da je „Pevačicu“ napisao kao svoj protest protiv šablonskog učenja francuskog jezika, s obzirom na to da je korenima Rumun. Fraze se smenjuju u cilju vežbanja izgovora i smisla samih reči, pa njihov smisao ne mora da tvori ideju. Jagoš je odlično uočio da je jezik u biću „karaktera“, da ih on definiše i oneobičava, pa u ovoj „Ćelavoj pevačici“ i nije nastojao da besmisao bude potpun. Danas, kad je praznoslovlje zavladalo, plemeniti Borio i Kazari i nemaju šta da poruče, oni mehanički konverziraju i opšte i međusobno, i sa drugima samo reda radi, bez emocije i krajnje nemotivisani da nešto i izraze. Kao da zaokružuje čitav svoj rediteljski opus, Jagoš Marković u bokeškoj „Ćelavoj pevačici“ poručuje da je pozorišna igra smisao i svrha i da (kon)tekst može da se učita i naknadno, svako po svojoj slobodnoj volji, a to jeste najvažnija prednost teatra – da sam odgovoriš na postavljeno pitanje na sceni. Pritom, Joneskovo „pozorište poruge“ je tragikomika besmisla ponavljanja oveštalih fraza, koje polako postaju istina, iako su logički nesuvisle, postalo odraz stvarnog (političkog) života, što je tragično.
Svaki segment poslednje režije Jagoša Markovića postaje testamentaran za veliki i značajni opus rano izgubljenog stvaraoca, od predimenzioniranog broda na pučini u scenografiji, vodurine po kojoj se gaca, miš/maša kostima (Marija Marković Milojev) preko dalmatinskih pop hitova, dobro znanih, koji imaju funkciju Brehtovih songova, da zaustave radnju, a ne da je pojasne – do pojava na sceni, koje su više Žarijeve, nego Joneskove. I to, začudo, dobro deluje. Sandra Bugarski (služavka), kao neka pokvarena mehanička lutka nepomično „stražari“ nad salonom, i uključuje se apsurdno, kao što je u ovom žanru red. Olga Odanović i Branko Vidaković (Boriovi), studija su Jagoševog stava, da glumac na sceni ima sopstveni život nezvisno od uloge koju igra, on je mera, koja čini žanr. Lazarijevi, crnogorski glumci, Dubravka Drakić i Momčilo Otašević su ovu igru podigli na beketovski nivo, pa je, voljom reditelja, ova predstava testamentarna i za veliki deo „francuske avangarde apsurda“ pedesetih – i Beket, i Jonesko, i Žene su tu, i svi protumačeni iz ovog antimitskog i besmislenog vremena, koje od svakog filozofskog prosedea načini podsmešljiv komentar.
A Branimir Popović, sa natpisom „Kotorski vatrogasci“ na leđima je igru suvišnih reči i ljudi pretvorio u neodoljivu tragičnu farsu, kojom se sve ponovo vratilo Jonesku, neponovljivom podsmešljivom komentatoru građanskih manira i tzv. „normalnog“, čitaj buržujskog sveta.
Zbogom, Jagoše.
Izvor: Novosti.rs
