Ево, још једном добро да оперем руке. Ово ће данас бити тачно седамдесети пут. Радим за врло захтјевну фирму. Посао обављам преко компјутера од куће. Имам ужасни страх од бактерија, вируса, генерално микроорганизама. Зато сам престао да идем на посао, али све перфектно завршавам од куће.

Храну ми доносе исти људи из исте фирме. Знају ме, па знају да све мора бити добро запаковано. Врло, врло добро запаковано.
Контактирам са психијатром, такође, преко компјутера. Уопште не излазим напоље. Доносе ми разна средства за дезинфекцију куће, одјеће, обуће, за руке, косу. За све, тачније. Посебно за храну. Наравно, и ова средства се доносе у посебним хигијенским условима. Психијатар ми шаље гомилу љекова која су, такође, врло добро упакована. Врло је забринут за мене. Наговарао ме да га пустим да дође, али нијесам смио.
Бојим се присуства другог човјека у кући. Редовно причамо, често и по више сати путем скајпа. Заиста, како вријеме пролази, ситуација ми се све више погоршава. Плату примам електронски, новац не дирам у руке. Све трансакције обављам од куће. Временом, почео је страх од хране, па сам све мање сам јео.
На крају, само толико да не бих умро од глади. Потом сам потпуно престао да је узимам. Био сам живи леш. У агонији сам замишљао како ће људи из фирме да ми држе посмртни говор. Како сам био добар, како ово-оно, стручњак… Никад ме људи нијесу уживо видјели, али ће зато на комеморацији сви држати свијеће, наравно компјутерске.
После моје смрти, претпистављам да је тако баш било. Ето, тако…
Прича преузета из књиге “ Са друге стране“, аутора Милоша Лалатовића
