Држава треба да оснује институт за истраживање свих злочина који су се у Црној Гори догодили током Другог свјетског рата и послије њега, без обзира ко их је и у име кога учинио. Иза тога треба да стане држава и мора би да постоји и национални консензус око ових питања, оцијенили су саговорници РТВ Подгорица у емисији „Реферат“.
Коментаришући иницијативу митрополита Јоаникија да се формира институт за истраживање свих злочина, активиста и заговорник политике сјећања Александар Саша Зековић је навео да је и јавно подржао ту иницијативу, истакавши да је од црквене заједнице дошао конструктиван и добронамјеран предлог.
„Цијеним да сви у Црној Гори који држимо до добронамјерности и жеље да приближимо ставове и ојачамо међусобно разумијевање, мислим да је иницијатива митрополита била на мјесту и заслужује пуну подршку јавности. Иницијатива је, прије свега, у складу са оним што препознајемо у европској пракси сјећања. Све посткомунистичке земље, које су се на различите начине суочавале са тим насљеђем, опредијелиле су се, између осталог, и на ову мјеру, да се успоставе посебни институти, који ће се бавити на објективан и научан начин истраживањем свега што спада у ту врсту негативног и лошег насљеђа“, казао је Зековић.
Истиче и да је претходна година протекла у расправи о насљеђу из наше прошлости и чини ми се да је тиме дато јасно усмјерење како би друштво могло даљу расправу да поведе и у којем правцу. Као примјер наводи институт у Словенији, те да нешто слично има и у другим посткомунистичким земљама.
„Такве иницијативе и процес суочавања са прошлошћу у цјелини помаже друштву да се ослободи емотивне напетости и да крене путем разумијевања, помирења и да тиме буде квалитетнија будућност“, поручио је Зековић.
Црна Гора, како каже, још не може да постигне пуну сагласност да се бавимо невиним цивилним жртвама Другог свјетског рата, нарочито након ратног периода.
„Овдје се не говори о онима који су се опредијелили за неку страну, већ за оне особе које нису узеле учешће у рату, већ су страдали због недовољне подршке идеологији Комунистичке партије. То су невине и цивилне жртве. Треба да кренемо од њих. Најприје ту можемо да постигнемо национални концензус, јер ту не би требало да буде спора. Ту говоримо искључиво о територији Црне Горе“, казао је Зековић.
Према његовим ријечима, а на основу детаљних истраживања, може се говорити о пар хиљада жртава партизанског покрета на нивоу Црне Горе. Начин њиховог страдања, каже Зековић, треба да буде предмет даљих истраживања.
„Невјероватно је да и данас имамо непризнате жртве, што не смијемо дозволити. Недопустиво је да и данас газимо по тим жртвама, које су у неком парку, испод неке стазе, у јамама или пећинама. Све то мора да се детаљно испита и да се суочимо са истином. Такође, не смије се ни преувеличавати са бројком жртава, што се радило у претходном периоду, већ треба да знамо истину“, навео је Зековић.
Истиче да се мора отвореније говорити конкретно и о догађајима и стварним чињеницама.
Александар Саша Зековић: Обновити постхумно достојанство и заштити сјећање
Симоновић: Ако не дођемо до праве и потпуне истине нећемо далеко стићи
Новинар и публициста Будо Симоновић сматра да је у начелу добра иницијатива за оснивање института за изучавање злочина који су се у Црној Гори догодили током Другог свјетског рата.
„Иницијатива као иницијатива је добра. Само се плашим нечег другог. Да ли било какав институт који ће бити формиран од било кога може да ту истину саопшти без субјективизма, без опредјељивања за и против“, казао је СИмоновић.
Истиче да је, поред осталог, веома важно ко покреће ову иницјативу.
„Имам стрепњу да је црква прилично потрошила своју легитимност и право за једну такву иницијативу. Из више разлога. У посљедњих 20, 30 година откако је почела ревизија историје није црква одиграла улогу какву је морала да одигра. Имамо недавно причу око споменика Павлу Ђуришићу. Хтио то неко признати или не таква иницијатива изазива одбојност код великог броја људи и сумњу у недобронамјерност. За њега је јасно да је толико окрвавио руке, да је толико злочина починио да не заслужује споменик“, казао је Симоновић.
Симоновић је навео још један примјер, због кога, по његовим ријечима, црква нема легитимитет за поменуту иницијативу.
„Црква је прије двије деценије прогласила за великомученика и свеца Милорада Вукојчића, званог поп Маца. Човјека о ком сам написао књигу и за којег је непобитно утврђено да је у ноћи између 13. и 14. априла 1944. својом руком убио девет младих жена које су биле мајке. Тај човјек који је на јавном суђењу осуђен због учешћа у 57 злочина. Јавно осуђен на вјешала то је била најстрожија казна, та је казна промијењена и он је стријељан. Он је проглашен ратним злочинцем, наведено је у тој одлуци кога је све убио. Таквог човјека прогласити за свеца је велики гријех Српске православне цркве“, казао је Симоновић.
Додаје да су они који подржавају такве ствари изгубили право да се мијешају.
“Све док не исправе, а то није тешко исправити. Није ни Библија за сва времена, а не камоли таква одлука. Ваљало је потражити, наћи људе, провјерити је ли Будо СИмоновић написао лаж. За десетак година откако је објављена књига није нико о тој књизи слова написао и нико се није нашао да каже да сам написао лаж“, казао је Симоновић.
Сматра да око формирања института мора бити постигнут консензус.
„То мора да буде питање и власти и опозиције. Јер нам такав институт треба, таква истина нам треба. Ако не дођемо до праве и потпуне истине и отворено кажемо ко је шта урадио нећемо далеко стићи. Било је и раније иницијатива да треба на политичком нивоу то спровести, политичким декретом. То су глупости. Никад нико није никога помирио декретима, него само гледањем очи у очи и суочавањем са истинама“, казао је Симоновић.
Александар Саша Зековић: У Црној Гори кулминира „рат сјећања“
Вучетић: Посљедњих 30 година немамо озбиљну историјографску књигу која се бави Другим свјетским ратом
Историчар Филип Вучетић подржава иницијативу оснивања Института за испитивање злочина.
„Без обзира да ли су их починили припадници партизанског покрета, четничког покрета или других војних формација – прије свега муслиманске милиције и албанских квислинга“, казао је Вучетић.
Сматра да иза тог пројекта треба да стане држава.
„Прије свега зато што би за тај пројекат требала да буду обезбијеђена озбиљна средстава. Да се ангажује стручно особље – правници и историчари, који би могли да истражују у архивима у Црној Гори и у архивима у иностранству. То је изузетно велики посао. Треба да се прегледа сва грађа свих војних формација“, казао је Вучетић.
Истиче да би једини добар резултат био попис жртава свих војних формација које су дјеловале на простору Црне Горе од 1941. до 1945. године.
„Постоји шанса да наше друштво разговара. Наше друштво није толико оптерећено Другим свјетским ратом када би се ријешила друга питања у Црној Гори. Када би се ријешило економско питање, овим темама би се бавило пар историчара, а не цијело друштво. Ту велику улогу имају медији и политички прваци, који када треба да прикрију своје малверзације или да добију политичке поене, они се баве Другим свјетским ратом или 1918. годином. Мислим да, када би се ријешили други проблеми које имамо у Црној Гори, ми би лако разговарали о овим темама без већих проблема“, казао је Вучетић.
Упитао је какав сукоб могу да имају два „обична човјека ако му је ђед био у Четнике а други у Партизане“.
„Али ако се инсистира на тим подјелама, то је већ проблем. Те подјеле су се десиле без наше воље, десиле су се 1941. и питање је како би ми поступили када би се нашли у тим позицијама“, казао је Вучетић.
Нагласио је да треба сакупити стручне људе и извршити детаљна истраживања архива у земљи и иностранству и пописати жртве свих војних формација.
Истакао је да се, након формирања комунистичке власти, историчари се нису бавили злочинима комуниста.
„То је била табу тема о којој се није могло причати до краја 80-тих година и почетка 90-тих година“, казао је Вучетић.
Сматра да је постојао селективан приступ злочинима, али и да бројни историчари избјегавају да се баве Другим свјетским ратом.
„Посљедњих 30 година немамо озбиљну историјографску књигу која се бави Другим свјетским ратом. Те теме су прешли у руке публициста и новинара. Зашто је то тако, велико је питање?“, истакао је Вучетић.
Истиче да се у региону ради врло озбиљно о Другом свјетском рату.
„У Хрватској се озбиљно ради по питању Другог свјетског рата. У Србији имате изузетна научна дјела о Другом свјетском рату. У Црној Гори то једно дуже вријеме не постоји, а није да нема тема којим би требали да се бавимо. До скоро нисмо имали ниједну озбиљну монографију која се бавила злочинима муслиманске милиције. То је била табу тема. Неки историчари су чак тврдили да су то биле сеоске страже које нису правиле злочине, а онда када се ушло у истраживање архивске грађе, дошло је до изузетно занимљивих података и до великог броја злочина које су те јединице починиле – не од Трианестојулског устанка, како се често помиње, него много прије избијања устанка“, казао је Вучетић.
Казао је да су све војне формације имале задатак да штите становништво.
„У Андријевачком срезу муслиманска милиција дјелује као офанзивна формација, много прије подјеле на четнике и партизане. Имате логор у Плаву 1941. године о ком нико није причао. Тамо је страдало преко 30 дјеце са простора Велике и тако даље. Те јединице су активно учествовале у ратним злочинима над православним становништвом, активно су сарађивали са окупатором, наоружавани су од окупатора и учествовали су у свим операцијама које су вођене на територији Црне Горе“, казао је Вучетић.
Вучетић је проблематизовао садржину уџбеника из историје, казавши да у њима нема злочина који су се десили у Пиви и Велици.
Извор: Градски.ме
