У свом есеју из 1928. године, Пол Валери је зачуђујуће пророчки увидео у развоју технологије могућност репродукције и преношења уметничких дела, у првом реду оних музичких, којима би она могла постати свеприсутна
Наше су се ликовне уметности развијале, а њихове врсте и употребе настајале, у временима веома различитим од садашњих, од стране људи чија је моћ деловања на ствари била безначајна у поређењу са нашом. Али невероватан развој наших техника, прилагодљивост и прецизност њима постигнутих, идеје и навике које оне стварају, чине извесним да древном занату Лепог предстоје дубоке промене.
У свим уметностима постоји физичка компонента која се не може посматрати или третирати као некада, на коју не може да утиче наше савремено знање и моћ. У последњих двадесет година ни материја ни простор ни време нису оно што су били од памтивека. За очекивање је да ће иновације трансформисати целокупну технику уметности и на тај начин утицати на саму уметничку инвентивност и можда чак донети невероватну промену самог нашег поимања уметности. У почетку ће, без сумње, утицај бити извршен само на репродукцију и трансмисију уметничких дела. Бицће могуће послати било где или било где поново створити систем сензација, тачније систем надражаја, проузрокован неким предметом или догађајем на сваком датом месту. Уметничка дела ће стећи неку врсту свеприсутности. Остаће нам само да их призовемо и ето их, било у њиховој живој стварности или обновљених из прошлости. Они неће постојати само по себи, већ ће постојати где год да се нађе неко са одређеном апаратуром.
Уметничко дело ће престати да буде ишта више од неке врсте извора или тачке порекла чија ће нам корисност бити доступна сасвим и у потпуности, где год пожелимо. Као што вода, гас и струја стижу у наше куће издалека како би задовољили наше потребе уз минималан напор, тако ћемо бити снабдевени визуелним или аудитивним сликама, које ће се појављивати и нестајати једноставним померањем руку, уз једва више од покрета. Баш као што смо навикли на различите облике енергије, а и робовали им, а који се уливају у наше домове, биће нам потпуно природно да примамо ултрабрзе варијације или осцилације које наши органи чула скупљају и интегришу како би формирали све што знамо. Не знам да ли је неки филозоф икада сањао о компанији која се бави кућном испоруком Сензорне стварности.
Од свих уметности, музика је најближа овом транспоновању у модемски режим. Сама њена природа и место које заузима у нашем свету обележавају је као прву која ће се трансформисати у својим методама преношења, репродукције, па чак и производње. Она је од свих уметности најтраженија, најактивнија у друштвеном постојању, најближа животу, чије органско функционисање анимира, прати или опонаша. Било да је реч о говору или ходању, о промишљању или акцији, о монотонији или изненађењу у временском току наших живота, музика може да нас обузме, комбинујући и трансформишући темпо и сензорне вредности свих њих. Она нам испреда вештачки распон времена лаганим додиривањем кључева нашег стварног живота. Навикавамо се на то, препуштамо му се онако сладострасно као што бисмо то могли „праведним, суптилним и моћним“ супстанцама које хвали Томас Де Квинси. Пошто директно напада емоционални механизам, којим се игра и маневрише по својој вољи, она је суштински универзална; одушевљење је за ухо и широм света тера људе да плешу; попут науке постаје и међународна потреба и роба. Ова околност, с обзиром на везу са недавним напретком у средствима преноса, сугерише два техничка проблема:
1. Учинити музичко дело доступним за слушање у било којој тачки на земљи, без обзира где се изводи.
2. Репродуковати музичко дело по жељи, било где на свету и у било које време.
Ови проблеми су решени. Решења се сваким даном додатно усавршавају. Још увек смо далеко од тога да визуелне феномене контролишемо у истом степену. Боја и рељеф су и даље прилично отпорни. У заласку сунца на Пацифику, у Тицијану у Мадриду још увек не можемо уживати у нашој дневној соби са истом снагом илузије као у некој симфонији.
АЛИ БИЋЕ ЧУДЕСНО ПРИЈАТНО МОЦ́И ПО СВОЈОЈ ВОЛЈИ ПРЕТВОРИТИ ПРАЗАН ТРЕН, БЕСКОНАЧНО ВЕЧЕ, БЕСКРАЈНУ НЕДЕЛЈУ, У ЧАРОЛИЈУ, ИЗРАЗ НЕЖНОСТИ, ДУХОВНИ УЗЛЕТ.
То ће се догодити једног дана. Можда Ће они проЋи боље и наћиће се начин да нам се покаже нешто од онога што се дешава на дну мора. Али што се тиче светова звукова, шумова, гласова, тоналитета, они су већ наши. Призивамо их када и где желимо. Раније нисмо могли да уживамо у музици у време за нас, према сопственом расположењу. У нашем уживању били смо зависни од прилике, места, датума и програма. Колико је само подударности било потребно!
Данас смо ослобођени робовања које је толико супротно задовољству и, по истом принципу, најтананијем уживању у музичким делима. Бити у могућности да изаберемо тренутак уживања, да уживамо у угођају када то жели не само наш ум, већ када за тиме жуде и наша душа и цело биће и кад они то очекују, значи дати највећи домет композиторовој интенцији, јер она дозвољава његовим створењима да поново живе у живописном окружењу не много другачијем од оног у коме су створена. У снимљеној музици композиторово или извођачево дело налази услове који су суштински за најсавршеније естетске одговоре.
Овде ми пада на памети бајковита представа коју сам, као дете, гледао у позоришту у иностранству. Или можда само умишљам да сам је видео. У Чаробњаковој палати намештај је говорио и певао, поетски и несташно учествовао у акцији. Отварање врата производило је писак или изазивало свечане тонове сеоског бенда. Кад би неко сео на јастуче, оно би учтиво издахнуло. Све је на додир производило неку мелодију. Искрено се надам да у магији звука не идемо ка таквим ексцесима. Сада се више не може ни јести ни пити у кафићу, без ометања неком свирком. Али биће чудесно пријатно моћи по својој вољи претворити празан трен, бесконачно вече, бескрајну недељу, у чаролију, израз нежности, духовни узлет. Дани могу бити тмурни; постоје мушкарци и жене који су веома сами, и многи које старост или слабост ограничавају на сопствено друштво које превише добро познају. Ови мушкарци и жене, сведени на досаду и тмурност, сада могу своје тужне и бескорисне сате испунити лепотом или страшћу.
Такви су нам онда први плодови нове интимности музике и физике, чији нам је прастари савез већ толико тога пружио. А видећемо и још много тога.
Извор: mtyka.github.io/Prevod: Danilo Lučić/glif.rs
