О књизи проф. др Драгана Јаковљевића “Ка демократском разумевању идентитета. Скица неких темељних осмишљавања могуће доградње идентитета модерне Црне Горе” (ИСК, Подгорица, 2022)

Савремена философија има препознатљив правац рехабилитације важности традиције и поштовања ранијих/старијих ауторитета (Гадамер), а има и јасних увида у важност разумијевања различитих колективних идентитета који су пред-политички, и који као такви, значајно утичу на конституцију политичких, грађанских заједница (Хабермас). Тим логичним и легитимним током промишљања садашњице иде и књига философа Драгана Јаковљевића “Ка демократском разумевању идентитета”, иначе дугогодишњег редовног професора Универзитета Црне Горе, у пензији. Она је написана из мотива да се збиља Црне Горе протумачи кроз призму принципа демократског друштва, и да се оцјене, критике и виђења будућих политичких кретања у Црној Гори измјесте из идеолошких, партикуларних прича у сферу свеобухватног философског, социолошког и антрополошког сагледавања.
У том смислу, Јаковљевић предлаже афирмативан а истовремено рационалан однос према сопственој традицији. Однос који ће тражити њено сагледавање, уважавање – прије свега темељно познавање – а потом, свакако, да би традиција кроз нас и послије нас наставила да живи: заузимање и нашег властитог става према њој. Као што су то учинили и сви наши претходници, учитељи и преци, који су учествовали у њеном грађењу. Разумјевање традиције, важан је предуслов разумјевања црногорског друштва, које је и само саткано од свијести о континуираном, непрекидном заједничком дјелу. Дјелу које се зове: држава, политичка заједница. Јаковљевић каже да “традиција, њено опстајање не значи нужно и њену комплетну непроменљивост, неподложност било каквим модификацијама. А раскид са традицијом исто тако није универзални предуслов напретка!”
На другом мјесту он додаје како “… уз сво прожимање са тековинама у односу на нас у више погледа напреднијих, у развоју одмаклих европских земаља, у Црној Гори остаје и даље неприкосновено присутан и профилишући словенско-православни оквир друштвеног живота као већински и водећи.” Јаковљевићева анализа полази од чињенице да је традиција црногорске друштвене заједнице нераскидиви дио европског насљеђа, и да се не може разумјети њена проблематика ако је не сагледавамо у контексту ширих и дуготрајнијих, политичких и историјских кретања на континенту. А европска традиција је, на једној страни, родила темеље савременог грађанског друштва, секуларне одвојености цркве и државе, али је на другој страни управо она чувар свијести да су идеје слободе, равноправности, просперитета па и појам грађанства, или настали и значајно преобликовани у крилу хришћанске мисли. А управо су на тој мисли настала кључна штива културног идентитета и средњовјековне и нововјековне Црне Горе: Мирослављево јеванђеље; штампана издања Октоиха и Псалтира са предговорима; Горски вијенац и Луча микрокозма.
Један примјер очигледне неопрезности у изградњи овдашњег политичког појмовног система Јаковљевић препознаје у врло непринципијелном баратању појмовима “антифашизам” и “демократија”. Када се они некритички (да не кажемо – незнавено) употребљавају, па још и упарују у сврху неке децидне политичке поруке, све лако добија неразумљив и карикатуралан изглед, који је у најмању руку – политички неупотребљив. Зато професор Јаковљевић овај свој рад конституише на императиву да се актери јавног живота упознају са основама значења и употребе оног вокабулара са којим су намјерни да граде свој политички наратив. У противном добићемо дијагнозу да нам је језик друштвене комуникације загађен нејасним терминима и штетним алузијама на стања и збивања из прошлости. Конкретно, да би се разумјело дословно и свако могуће значење појма “антифашизам”, неопходно је да сви они који га употребљавају претходно апсолутно разумију и усвоје као своја лична увјерења – основне поставке појма демократија као и приципе демократског друштвеног уређења. Као што фашизам јесте сушта супротност демократији, тако је конституисање политичког дјеловања око идеје “антифашизма”, а без претходног разумијевања идеала и достугнућа демократије – бесмислен посао.

Ова књига се бави идентитетским питањима у једном ширем распону, почев од националног идентитета, преко идентитета државе, правно-политичког и друштвено-економског поретка, све до вредносно-културног идентитета. Када се пак ради о црногорском колективном идентитету, аутор заступа и образлаже кључну тезу да је он данас фактички – двокрилни идентитет, и да обједињава идентитет националних Црногораца са једне, и црногорских Срба са друге стране. Јаковљевић кроз неколико поглавља објашњава генезу таквог специфичног стања, настојећи да утемељи његову одрживост и развојне перспективе. Он није националистички трибун нити идеолошки агитатор једне стране у односу на другу. Он тражи “архимедовску тачку”, довољно удаљену од различитих пристрасности, довољно принципијелну и објективну, како би дефинисао оне идеје “важеће за све људе и све појединце подједнако”. На таквој идеји гради се и напредује заједница равноправних грађана, савремена демократска држава, и у њој не смије бити тјескобе или нелагоде за било које етничко или национално име. Таква идеја управо мотивише све националне групе и све друштвене чиниоце да усрдно граде заједницу. Али – прво да се договоримо око основних принипа и значења појмова које ћемо да уградимо у њене темеље. “Проблем Црне Горе као вишенационалне заједнице није у “нашим подјелама” као таквима, већ у драстичном помањкању демократске културе толерантног и узајамно усклађеног опхођења са различитостима…” упозорава Јаковљевић.
Само онај национализам ангажован на изградњи државе која ће бити довољно комфорна и за припаднике других нација, само онај политички идеал који у себи садржи спремност на креативни компромис – пожељни су агенси сваког демократског процеса. Као што су, на другој страни, непожељне и штетне оне визије “компромиса” или “помирења” које би подразумијевале одрицање појединаца или група од било којег од уставном загарантованих права. Градити државу и друштво на претпоставци њиховог одрицања од права и својства која су стечена вјековима историјског и демократског развоја, управо ту државу и то друштво чини нестабилним у делекој перспективи.
Досљедно градећи здање логичких и политичких принципа, унутар кога би се могло конституисати здраво и напредно друштво, Јаковљевић нас домишљато подсјећа на уставну фразу “еколошка држава” која, будући да стоји као недефинисано слово на папиру, истовремено представља и прекор и подстрек за црногорске политичке дјелатнике. “Конципирање Црне Горе као еколошке државе консеквентно домишљено претпоставља прихватање и одржавање принципијелног, што боље могућег континуума човека и природе, наместо мирења са стварањем јазова између њих…” подсјећа нас Јаковљевић. Одговор на еколошке изазове универзални је задатак човјечанства, и проблем са којим су се у коштац организовано и промишљено ухватиле оне земље које су се много мање од Црне Горе “рекламирале” као “еколошке”. Наш аутор на овом питању тестира демократско здравље овог друштва и његових политичких елита. Јер, уколико нијесмо у стању нити показујемо намјеру да сопствене уставне одредбе спроведемо у дјело или им бар дамо перспективу реализације – онда не можемо говорити о разумијевању нашег политичког идентитета. А још ако се ради о проблематици која потреса све планетарне политичке системе, и око које постижу истовремено сагласје Велики Критски Сабор православне Цркве и, рецимо, римски папа, онда је ријеч о томе да нас изостанак артикулације поменуте уставне фразе чини неинтегрисаним у токове свјетске политичке акције и глобалних духовних кретања.
Аналогно овом односу уставних и универзалних императива који граде идентитет црногорског грађанског друштва, јавља се и питање “вриједносних орјентира на путу ка доброј заједници”, у ком проф. Драган Јаковљевић веома оригинално доводи у везу принципе тзв. Свјетског етоса (трагања за универзалним принципима етике савременог човјечанства) са моралним постулатима чојства које је дефинисао Марко Миљанов, а које писац ове књиге непогрешиво везује за јевандјелска етичка начела, као што је то својевремено чинио блаженопочивши митрополит Амфилохије, квалификујући дјело Марка Миљанова као својеврсно Пето јеванђеље.
Књига “Ка демократском разумевању идентитета” оцртава плурални лик идентитета Црне Горе у његовим вишеструким димензијама, што самим тим указује на обавезу компромиса, као начина који је својствен остваривању свих вриједних и трајних идеала на Земљи. Интелектуална и друштвена корист од појаве ове књиге садржи се у чињеници да њену окосницу представља потрага за компромисом, али и веома аналитички и критички однос према свим оним искључивим идеолошким ставовима који продубљују подјеле у црногорском друштву. Дјело проф. Јаковљевића нуди предлоге, али и мотивише на размишљања у правцу изналажења увјек нових и бољих праваца за демократско, грађанско, мирољубиво разумијевање идентитета.
Гојко Перовић
Извор: Вијести
