У Европској унији би жељели да виде да се рецепт из Црне Горе примијени на Босну и Херцеговину и земља извуче из загрљаја корупције и организованог криминала.
Сали Бериша 2013, Никола Груевски 2016, Хашим Тачи 2020, Мило Ђукановић 2023… Ко је следећи? Бакир Изетбеговић па Милорад Додик. Балканске аутократе и клептократе, или перјаници неолибералних демократија и хибридних режима, један по један, напуштају главне политичке позорнице. Истина, спорије него што би грађани желели, али брже него што су се они надали. Бериши је забрањен улазак у САД и Велику Британију због корупције и веза са организованим криминалом. Груевски је у егзилу у Мађарској код Виктора Орбана. Тачи је у затвору и под процесом за ратне злочине на Косову. Ђукановићу мандат истиче 21. маја и многи се питају где ће осванути 22. маја?
Пред лидером ДПС-а је веома тежак избор. Да ли да спасава себе, или да брани оно што је стицао и представљао кроз читаву своју каријеру. Судбина странке која је ведрила и облачила Црном Гором више од тридесет година је у Миловим рукама. Парадоксално, једина опција коју себи не може да приушти Ђукановић је мирна политичка пензија у Црној Гори после 34 године проведене на власти.
У случају да одлазећи председник остане у земљи и буде спреман да одговори на све што га чека, ДПС ће имати шансу да преживи, да се консолидује, изнедри нове лидере и опстане на политичкој позорници Црне Горе. Међутим, ако Ђукановић напусти Црну Гору, ДПС ће доживети, у најбољем случају, судбину грчког ПАСОК-а, израелских лабуриста или француске Социјалистичке партије који “животаре“ око изборног цензуса, док ће у најгорем сценарију проћи као Италијанска социјалистичка партија (ПСИ) чији је историјски лидери Бетино Кракси умро као бегунац у Тунису јер није желео да буде ухапшен и процесуиран за корупцију у Италији.
Негативна кампања представљања Јакова Милатовића и странака које су га подржавале на председничким изборима као српских или чак руских “тројанских коња” у Северноатлантској алијанси и породици западних демократија, вратила се као бумеранг својим ауторима у стилу народне: не пада снег да завеје брег, него да свака зверка остави траг.
У претходном периоду док су поједини политичари, интелектуалци, аналитичари, припадници цивилног сектора, новинари, у земљи, региону и ЕУ остављали свој траг представљајући промену власти у Црној Гори као српску и руску пошаст, у канцеларијама најважнијих престоница Старог континента, укључујући и Брисел, Црна Гора је узимана као образац како треба поступити у Босни и Херцеговини и извући земљу из загрљаја корупције и организованог криминала.
Наиме, у нашем регионалном али и европском окружењу постоје људи који своју србофобију већ три деценије успешно маскирају захваљујући Слободану Милошевићу и добром делу српске политичке и интелектуалне елите која је изузетно антизападно настројена. Те особе су изградиле каријере и лично благостање представљајући шовинизам према Србима као прозападно опредељење, баш као што су на супротној страни антизападну хистерију облачили у српски патриотизам.
Осим проевропске Србије, највећа жртва поменута два лукративна наратива је била Црна Гора. Првима је служио да покажу да су Срби непоправљиви антизападни елемент – сетите се недавног истраживања јавног мњења једне невладине организације у којима су Срби из Црне Горе представљени као ретроградни – док је српским ултранационалистима окупљеним око опскурних портала био доказ да су ЕУ и НАТО непоправљиво антисрпски. Нови политички талас у Црној Гори и нова генерација политичара је срушила ту једначину по којој су Срби или “Шешељ” или “Чанак”, или њихове “лигхт” верзије. Зато су били изложени прљавој пропаганди и ширењу, еуфемистички речено, неистина и подметања и са једне и са друге стране.
У суштини, историја се понавља само у свом дијаметралном издању: као што је за краља Николу, пре 120 година, каква-таква демократска власт у Београду била опасност, тако је за данашњи режим у Београду, ноћна мора да Црна Гора, у којој заиста није важно ко је Црногорац а ко Србин, буде успешна, узорна чланица НАТО и да граби ка чланству у ЕУ. Конкретан доказ да политички представници српског и црногорског народа могу да буду другачији, изван шеме „Шешељ-Чанак“.
Дакле, док су се из ДПС-а упињали да прикажу да у ЕУ виде нову власт као проруску и просрпску, у Бриселу и у институцијама ЕУ су врло позитивно оцењивали рад главног специјалног тужиоца Владимира Нововића и његовог тима, као и промене у тужилаштву и целом апарату који ради на откривању корупције, организованог криминала и других кривичних дела. “Чекали смо 15 година да се тужилаштво пробуди у Црној Гори и почне да ради свој посао”, била је констатација коју смо чули у неколико бекграунд брифинга са контактима у водећим чланицама ЕУ који су упознати са црногорским досијеом.
У ЕУ би желели да виде да се рецепт из Црне Горе примени на Босну и Херцеговину. Односно, да се створе политички услови, као што је то био случај са Црном Гором после избора 30. августа 2020. године, да се формира ново тужилаштво које не би било под контролом политичара и криминалаца, предвођено новим професионалним и стручним кадром. Због тога су Бакир Изетбеговић и Милорад Додик постали нервозни и веома агресивни у политичким наступима у последњих неколико месеци. Знају да су политичке промене у Федерацији БиХ увод у озбиљне реформе у правосуђу на ентитетском нивоу а затим и на државном.
У том контексту први задатак је избацивање СДА из структура власти и Бакира Изетбеговића. СДА је у ЕУ институцијама перципирана као странка која је најодговорнија за ендемску корупцију у БиХ и све док она буде део власти, као што је био случај са ДПС-ом у Црној Гори, неће бити помака у поштовању владавине права као и у изградњи независног и професионалног правосудног система.
Председник Републике Српске је отворио превише фронтова, а маневарски простор му се сузио. Додик је постао класичан пример политичара из Линколнове максиме који обећавао да ће да уради оно што не може и сада мора да уради оно што не сме. Другим речима, Додик је дао превише обећања Москви која не може да испуни, а будући да су се Американци поприлично активирали, што директно, што индиректно, у БиХ и на Западном Балкану у последњих годину дана, нема простора да ради “оно што се не сме”, и зато је прилично нервозан. Између осталог зато што је обећања давао и западној страни.
Између Додика и Драгана Човића, лидера Хрвата у БиХ, дошло је до захлађења односа. Њихова персонална алијанса је изгубила на тежини са новим савезништвима у Федерацији БиХ, а доведена је у питање и са новом позицијом Хрватске у Северноатлантској алијанси и у односима Загреба вис-а-вис са Вашингтоном. Будући да Додикова и Човићева алијанса није израз интереса Срба и Хрвата у БиХ, већ њихових личних афинитета, то би могло да произведе значајне промене због којих је Додик све неспокојнији. Европска унија је обазрива и још увек није одлучила како ће да поступи према Додику. Стратегија је да се не предузимају мере док се власт не формира дефинитивно на свим нивоима у БиХ, али и док се не заврши веома важна епизода у дијалогу између Београда и Приштине.
Жељко Пантелић
Извор: Вијести
