Мучно ми је жалосне галсове јављати, али што се не може сакрити није гајде крити. Умрије нам врли и дивни владика црногорскибаш на уставке Лучина дневи у 10 сати из јутра. На неколико дана прије, тешка га је мука у прсима спопала била, и кашљући, велику је крв испљувао. По овоме мислили су многи да ће му бити на боље, и он исти често им говораше:,,Не бојте се, нећу вам још умријет.“ У очи Лучина дневи бјеше навалио да иде у Котор, али му не даде Перо и Ђорђе. И он их поче заклињати да га носе, ако ће, и на носила. Тада и они, за повољит му, опреме све за пут, и тек да са њим крену на пут, али пуче рако зло вријеме да се није могло изић из куће.
На Лучин дан осване тешко мучан, па сазове брата и сенаторе, и са столице стаде им говорити овако: ,,Мила браћо моја! Ево сам вам баш дошао на ждријело вјечнога дома! И биђу да ћу умријет, и тешко жалим е ћу вас оставит, е ћах још рад битдвиеј године живјет, и видјет ћасте како ћах прославит Црну Гору, ал воља божја не даде! Ја сам свеђер причао и каживао куђ сам ишао и шта сам видио, шта сам радио и шта сам стекао. Ја сам све ово радио за добро и поштење наше, и колко сам могао, свуђе сам ви наредио и направио, да ве неће бит стид. А садах! Браћо послушајте ме што ћу вам најпослије рећ: Заклињем ве Богом и с: Госпођом, држите Пера за господара, и слушајте Ђорђа. Зеко нека сједе на моју столицу те буде за тога. Ви живите у договору и љубави братској. Па ће тако и сви остали Црногорци. Још препоручујем и аманат предајем, кпајте ме на Ловћен код нове цркве“.
Пошто ово изговори, слушају се сви , али сердар Ђурашковић запита:,А да Господару, кад народ не би шћео Зека на мјесто твоје, шта ћемо онда?,“. ,,Богме сердару, тада нека народ изабира другога“, одговори му владика. При овоме разговору приспије му и старац, отац са Његуша и назове: ,Добар вечер Господару! Зла му вечер“. Владика му одговори: ,,Добро дошао Томо! и мило ми је да си дошао, нијеси ме никад на пут справљао, асад оћеш!“. Затим се разиђу у плач, и одмах пишу ђенералу како је на самрти, и ђенерал му сјутри дан пошаље протомедига, али га не застане жива. Сјутри дан осване у још тежој муки, али га бистра памет никад није издавала, зато се мирно исповједи и причести, па и наиспоље с разширеним рукама ове ријечи изговори: ,,Боже и с:тројице помози ми! Боже и с: госпођо предајем ти на аманет сироту Црну Гору! Свети Арханђеле Михаиле, прими моју грешну душу!“. И одмах простре се на стрмац свога стрица Светог Петра и испусти дух.
Писмо Вуку Караџићу
Извор: Архив СКА бр. 3538
