Поента вица? Овај скуп се заиста догодио пре сто година, једне среде, током онога што је названо „Соаре века“. А то што се догодило било је као из филма Веса Андерсона
Радња се догађа у Паризу 1922. године; „Град светлости“ је сијао јаче него икад. Мучна сећања на Први светски рат клизила су у прошлост. Почела је нова епоха: Бучне двадесете, или луде године, како их Французи зову. Забава више није била само облик рекреације; то је сада био начин живота.
Управо у овако очаравајућим околностима одиграо се „соаре века“ 18. маја 1922. Домаћини, Сидњ и Вајолет Шиф, британски рентијери и мецене, извели су државни удар у салону хотела “Мажестик” – окупили су пет највећих уметника тог доба.
Ту је био Пруст, аутор У потрази за изгубљеним временом; Пикасо, који је разбио кубизмом сликарску форму; Џојс, аутор Уликса који је био пионир тока свести у нарацији; Стравински, композитор који је шокирао публику употребом дисонанце и промене темпа; Сергеј Дјагиљев, руски импресарио који је постављао балете Стравинског са својом трупом Ballets Russes.
Сваки од њих је био лучоноша и суштински модерниста који је унео револуцију у своју уметничку форму. А ноћ 18. маја била је једини пут када су удисали исти ваздух, учинивши то вече монументалним догађајем у историји уметности.
Ток вечери је мукотрпно поново описао у Прусту у Мажестику Ричард Девенпорт-Хајнс. Ова британски историчар први пут је чуо за то вече док је био студент раних 70-их. Његов универзитетски ментор, Хари Портер, некада је био у пријатељским односима са Вајолет Шиф.
Деценијама касније, Девенпорт-Хајнс је кренуо да пише о Прусту и соареу од те вечери. Пронашао је трагове у збиркама рукописа у Британској библиотеци и у прашњавим мемоарима глитерата (енг. – glitterati, познати људи који се баве шоубизнисом или неком сличном гламурозном професијом, прим. прев.).
Није изненађујуће, с обзиром на почасне госте, да је оно што је открио било све само не очекивано.
Вече није почело у хотелу “Мажестик”, већ на другом делу града у опери “Гарниер”. Управо је завршена премијера „Ренард” Стравинског у извођењу Ђагиљевих Ballets Russes. Позориште са 1.979 седишта затресао је аплауз.
За композитора и његовог импресарија, као и њихове плесаче и кореографе, следећа станица био је раскошан хотел “Мажестик”, где су им Шифови приредили афтер-парти.
Између 40 и 50 гостију убрзо се дружило у приватном салону хотела. Све очи биле су упрте у звезде вечери, Стравинског и Ђагиљева.
Али неко други је привукао пажњу људи. Док су гости били у вечерњим тоалетама, овај тип је обмотао фаиџа-у – традиционални каталонски појас – око чела. Смели одевни гест вероватно је изражавао његову жељу да буде главни.
Био је велики Пикасо.
По Девенпорт-Хајнсовој процени, сликар је био „ најарогантнија и себељубива особа тамо“. Иронично, ниједан ондашњи сведок није запамтио шта је Пикасо рекао или урадио током соареа – што га је свело на живописну споредну улогу.
Али где су били Џојс и Пруст? Вечера је сервирана око поноћи, а аутори се још нису били појавили.
На менију су била „руска предјела, кавијар и други лаки деликатеси“, а затим јела од меса која су подразумевала „овчији бут са béarnaise сосом“, „boeuf à la gelée“ и „пилећи financière“. За десерт је била салата од ананаса и тартуфа, као и мус од јагода.
После десерта стигла је кафа. Један од гостију, ликовни критичар Клајв Бел, записао је у својим мемоарима: „Око времена за кафу, појавио се усред елегантно одевене гомиле неко обучен другачије, неко много лошије обучен.” Бел је приметио да овај бркати човек са наочарима изгледа “нимало добро“.
Џејмс Џојс је управо ушао у собу. Пошто је био алкохоличар, вероватно је био пијан. Према Беловим речима, сео је и само ћутао. У међувремену, према његовом биографу Ричарду Елману, Џојс је гутао пиће да би „прикрио своју срамоту“ што је био тако гротескно неадекватно обучен.
Али најбоље је тек долазило. Између 2 и 3 сата после поноћи, Бел је са страхопоштовањем гледао како улази „мала, елегантна фигура… обучена у црно са белим дечијим рукавицама“. Иако је сушта супротност Џојсу, он је делио професију са Ирцем. Био је то Пруст.
Пруст је те ноћи окупирао свачију машту. Џојс ће га се касније сетити како носи „крзнени капут“, у којем је личио на „јунака књиге Жалости сатане’.“ Са своје стране, Стравинског је запањио његов тен: „блед као поподневни месец“.
Пруст се гнушао сунчеве светлости. До лета 1922. године био је веома повучен. Право је чудо како је победио своје неурозе и присуствовао вечери.
Пруст је сео поред Стравинског и покушавао да започне разговор о класичној музици. „Несумњиво се дивите Бетовену“, упитао је Пруст. „Презирем Бетовена“, узвратио је Стравински.
Према Белу, „ситуација је била напета“. Али се све смирило када су, изненада, чудни грлени звуци ођекнули салоном. Џојс је хркао.
Он се на крају пробудио и ћаскао са Прустом. Француз је први проговорио: „Никада нисам читао ваша дела, господине Џојс.” Као одговор, Ирац му је показао исту љубазност: „Никада нисам читао ваша дела, господине Пруст.” И то је био сав њихов разговор.
То била једна верзија догађаја. Погодан за сусрет модерниста и надреалиста, разговор између Џојса и Пруста је у различитим приказима различито запамћен и сви су у супротности.
Па да премотамо уназад…
Џојс се на крају пробудио и ћаскао са Прустом. Према Форду Мадоксу Форду, енглеском писцу који је познавао Џојса, писци су седели на „две круте столице“, окренути један према другом. Иза Пруста су били његови узбуђени обожаваоци, иза Џојса његови. Ако ово звучи као модернистичка реп битка, оно што је уследило је заправо било далеко питомије.
Након што су опањкавали један другом романе, аутори су неочекивано пронашли заједнички језик. Пруст је говорио о „болести јетре“ која га је мучила. Џој се убацио: „Тиенс, господине, имам скоро потпуно исте симптоме.” Двојица писца су потом провела остатак ноћи углас говорећи о својим безбројним болестима – стварним и измишљеним – све до зоре.
Међутим, према Вајолет Шиф, вече се завршио када је Пруст позвао њу и њеног мужа у свој стан на пиће. Ускочили су у такси, само да би затекли како их Џојс прати као штене.
У загушљивом возилу, Џојс је отворио прозор. Бласфемија! Пруст је имао аверзију према свежем ваздуху и био је убеђен да ће му се позлити од удисања. Џојс је потом покушао да добије позивницу код Пруста, али је послат кући.
Следећи пут када су се писцима укрстили путеви, Пруст је био под земљом. Француз је умро тачно шест месеци након те судбоносне вечери, а Џојс је присуствовао његовој сахрани. Ирац ће му се придружити на оном свету 1941. године, недуго након објављивања његовог огромног романа Финеганово бдење.
У међувремену, Дјагиљев је преминуо од дијабетеса 1929. Стравински је наставио да компонује и умро је 1971. године.
Што се тиче Пикаса, он их је све наџивео и преминуо тек 1973. године.
Сто година касније, „Соаре века“ је више од обичне фусноте у аналима историје уметности. Оно приказује — како каже Девенпорт-Хајнс — „немилосрдни, сламајући егоизам великих креативних интелекта“.
Упркос својој слави и богатству, почасни гости вечери су и даље као овисници жудели за ласкањем. „Оно што сви желе да ураде је да сами наступају и да добију аплауз“, рекао је Давенпорт-Хајнс. Са осмехом је додао: „И то је, мислим, модел по којем се људи и даље понашају.”
Theo Zenou
Извор: washingtonpost.com
Превод: Данило Лучић
