Усредсређеност Бернија Сандерса на економски популизам раније је била мета критика унутар његове партије. Сада односи победу у Мичигену, Тексасу, Монтани и Висконсину
Пише: Вил Стејкин
Превео: Милош М. Милојевић
Године 2016. две популистичке револуције претиле су да преобликују америчку политику. Доналд Трамп је освојио Републиканску партију и обезбедио себи председнички мандат. Револуција Бернија Сандерса није успела да надјача Хилари Клинтон, али је представила популистичку економску визију коју је, у то време, највећи део демократског политичког естаблишмента одбацио као политички неизводљиву.
Десет година касније, Трамп и његов покрет Учинимо Америку поново великом (енглеска скраћеница МАГА) претрпели су страховит неуспех на изборима на половини председничког мандата, пошто су кандидати противничке странке, како они у „плавим“, тако и они у „црвеним“ државама [у америчком политичком жаргону црвена боја означава републиканце а плава демократе, прим. прев] – остварили продор у средине које су некада деловале недостижно за демократе.
Сандерс, који је познат по својој прекој нарави, није изненађен.
Метју Столер: ГПС финансира америчка влада – да ли је то социјализам?
„Ако ме питате да ли сам шокиран тиме што инсистирање на економској правди, супротстављању олигарсима и борби за радничку класу даје повољне резултате у Тексасу, Охају, Монтани, на Флориди али и широм земље – не, нисам шокиран“, рекао је Сандерс у интервјуу у среду, непосредно након што је само током октобра одржао више од двадесет политичких скупова. „У то сам одувек веровао“.
Сандерсова искључива усредсређеност на економски популизам 2016. године наишла је на критику у редовима његове сопствене партије током напете унутарстраначке трке против Хилари Клинтон, због тога што је тобоже занемаривао политику идентитета, па се то често тумачило као разлог за слабију подршку међу црначким гласачима. Испоставило се, међутим, да је његов приступ – који подразумева непоколебљиву фокусираност на уплитање корпорација и милијардера у изборне процесе, као и на неједнакост у приходима – представљао добитну формули не само за Абдула Ел-Саједа у Мичигену, већ и за Џејмса Таларика у Тексасу, Сема Форстага у Монтани и Ребеку Кук у Висконсину.
„Берни је нормализовао онакво вођење кампање које се заправо своди на директно обраћање радним људима“, рекао је Ел Сајед за „Политико“. „Где год сам прошао Мичигеном, сретао сам људе који памте Бернија из 2016. и 2020. године, па се може рећи да ми стојимо на плећима дивова“.
С обзиром на изванредне резултате од уторка и велику победу левичарски опредељених кандидата, демократе ће сада испитати могу ли да избегну оне замке у које су упали после претходне велике изборне победе 2020. године – када је на врху гласачког листића био председнички кандидат Џо Бајден, такође оријентисан према радничкој класи – када је странка постепено склизнула у брлог „културних ратова“.
Како би се то избегло, Сандерс каже да странка може да се бави обема темама, али да демократе морају да буду „храбре“ и да се усредсреде на свакодневне потребе радничких породица, без обзира шта кажу милијардери који финансијски подупиру Демократску странку.
„Није ствар у томе да морате да бирате једно или друго. Можете се борити против нетрпељивости и дискриминације, али морате бити храбри“, рекао је. „Сада је храброст потребна да се захвалите милијардерима који финансирају Демократску странку и да им кажете да ћемо се одсад усредсредити на потребе радничких породица у овој земљи, хтели ви то или не“.
Сандерсов утицај можда нигде није очигледнији него у Њујорку, који се профилисао као „мека“ америчког прогресивизма, а у којем је Зохран Мамдани – локални званичник кога је својевремено подржао Сандерс – сада, по свему судећи, наследник Сандерсове прогресивне политичке заоставштине.
Човек који стоји иза Мамданијевог вртоглавог политичког успона, прогресивно „чудо од детета“ Морис Кац, ове недеље је имао већи улог од многих других. Након што се његов главни клијент, кандидат Грејем Платнер, раније ове године, због скандала повукао из изборне трке за место у сенату у Мејну, Кац је у овом изборном циклусу радио за Џину Инохосу у Тексасу, Рендија Виљегаса у Калифорнији и Брајана Поиндекстера у Охају, док је његова агенција „Фајт ејџенси“, сарађивала са Ел-Саједом и Бобом Бруксом из Пенсилваније.
Дан уочи избора Атлантик мантли је објавио чланак од три и по хиљаде речи у којем стоји да је „Кацова политичка теорија“ стављена на гласачки листић.
„Многи људи су желели да знају шта бих рекао да смо изгубили“, рекао је Кац, алудирајући на један озлоглашени цитат Канјеа Веста, пошто је успео да одспава једва четрдесет пет минута током претходних дана. „Ваљда то никад нећемо сазнати. Отприлике се тако данас осећам“.
Слично Сандерсу, Кац види прогресивну будућност, снажно усмерену ка економији, као јасан пут којим би убудуће требало ићи – а то се нигде не види јасније него у Тексасу.
„Стотине милиона долара потрошене су против Џејмса и Џине у покушају да им се ‘залепи’ питање трансродности“, рекао је он. „Ти покушаји су претрпели потпуни неуспех, јер није било простора за неспоразуме нити за двосмисленост у погледу њихових ставова, будући да су своју платформу засновали на веома афирмативним и позитивним економским порукама“.
„Ови напади би имали учинка да није било афирмативне политичке поруке“, додао је. „Међутим, када једном успете да дефинишете себе и изнесете своју поруку, такви напади постају далеко мање делотворни“.
То је иста она формула која је Мамданија увела у Сиву кућу [седиште градоначелника Њујорка] – а која представља, како истиче Кац, лекцију коју су демократе коначно усвојиле. „Дуго су политичари прихватали чињенично стање када је реч о томе како људи доживљавају економију, али су одбијали одговорност да активно учествују у њеној промени“, рекао је он. „За тако нешто више нема места.“
Кац сматра да су његова и Сандерсова политичка теорија преовладале у читавом спектру присталица Демократске странке – не само на левом страначком крилу, већ и међу умеренијим струјама које су јој се некада противиле.
„Умереније крило странке променило је дефиницију тога шта значи бити ‘умерен’. Мислим да је то сјајно“, рекао је. „Требало би да будемо странка која окупља широк спектар људи, али овде је реч о широком савезу који је уједињен у супротстављању олигархији, у борби против корупције и у тежњи ка суштинским и структурним променама. Било би заиста охрабрујуће уколико би се тај тренд одржао све до 2028. године“.
За Сандерса, ово потврђује његове ставове које је годинама износио и које су демократе игнорисале – упркос томе што су, како каже, прилично једноставни.
„Када се фокусирате на потребе велике већине Американаца који слабо стоје у најбогатијој земљи на свету, док веома богати постају све богатији, човече, није вам потребан доктор економије или политичких наука да бисте то разумели“, рекао је. „То је питање: како да створимо пристојан животни стандард за наше људе? Како да окончамо корумпирани систем финансирања кампања? То је управо оно што демократе морају да ураде.“
У осамдесет петој години Сандерс је водио кампању у овом циклусу као да му понестаје времена.
Након Трамповог историјског повратка на власт 2024. године, Сандерс је покренуо политичку кампању Супротставимо се олигархији (Fighting Oligarchy). Ова иницијатива покренута је у тренутку када су многе демократе стајале по страни, али су током ње изнети бројни аргументу, па је чак помогла и у проналажењу кандидата који су, годину дана касније – почетком ове недеље – доминирали на изборима. Како за портал „Политико“ наводи један од Сандерсових саветника, он је од почетка те кампање до избора на средини председничког мандата одржао 58 скупова, пружио подршку више од сто педесет кандидата на унутарстраначким и општим изборима, уложио више од шеснаест милиона долара у политичко организовање, те распоредио своје сараднике и волонтере у кључне савезне државе у којима су одржавани избори за Сенат, укључујући Мичиген, Минесоту и Флориду.
„Људи кажу: ‘Знаш Берни, немаш двадесет једну годину. Шта те гура напред?’“, рекао је Сандерс. „Оно што ме покреће јесте поглед на људе које смо управо јуче изабрали, као и на стотине других које смо изабрали у школске одборе и у градска већа. То су дивни људи – црнци, белци, Латиноамериканци – који долазе како из руралних, тако и из градских средина“.
„Надам се да демократско вођство види оно што се дешава широм земље“, додаје.
Ишчекујући 2028. годину, прогреесивци у изборним догађајима од уторка виде доказ да економска политика левице може било где да победи – и да је потребно отклонити сваку сумњу коју умеренији гласачи можда имају у вези са тим да ли би прогресивац требало да се кандидује за председника.
„Мислим да ћемо морати да преосмислимо политику“, каже Сандерс. „Можемо да добијемо гласове милиона републиканаца и страначки неопредељених бирача који економски грцају уколико се усредсредимо на питања која су важна“, додао је, указујући на Виљегаса у Бејкерсфилду, „републиканском граду“, заједно са Форстагом, Куковом и другима који су преокренули резултат у местима која су држали републиканци.
„То су људи који су на изборе изашли са прогресивним програмом, кандидовали се у републиканским изборним окрузима – и у њима победили“, рекао је.
Кац је рекао да су дешавања у уторак показала да, у сусрет 2028. години, гласачи желе кандидате који нимало не личе на Вашингтон – онакве каквима је помогао да буду изабрани, од Тексаса до Калифорније.
„Видите глад за другачијом врстом кандидата – на конгресном [нивоу], видите учитеље и конобарице, ватрогасце и металске раднике и специјалце за гашење шумских пожара [смоукџампере]. А на сенатском нивоу – пасторе, докторе и наставнике“, рекао је. „Ова глад за проширењем опсега кандидата за места у Конгресу, за то ко је на позицијама моћи је, опипљива је“.
Остаје упитно да ли ће прогресивни кандидат моћи да искористи замах левице у сусрет изборима 2028. године, али Кац је навео да резултате од уторка види као додатни доказ да би Александрија Окасио-Коретез, чланица Представничког дома из Њујорка – која је недељу дана уочи избора пружила подршку кампањи Виљегасовој у Калифорнији, док је раније учествовала у кампањама у Мичигену, Монтани и Пенсилванији – требало да размотри кандидатуру за председницу.
„Тешко је гледати изборне резултате и рећи да су било шта друго до охрабрујући по њене изгледе да победи на националном нивоу“, рекао је Кац.
Лиза Кашински допринела је овом извештају
Извор: Политико
