Вишемјесечна политичка криза у Црној Гори улази у завршну фазу најављеним изгласавањем неповјерења Влади на данашњем ванредном засиједању Параламента. Чак и сажета анализа догађаја који су до ње довели не може а да не отвори ширу перпективу друштвено-политичког ресантимана који, чини се, измиче пред нама сваку жељену перспективу.
(Фото: ИН4С)
Духовни устанак народа који се манифестоваo масовним литијама и довео до прве демократске смјене власти оставио је без текста како тадашње носиоце политичке моћи у Црној Гори, тако и њихове менторе са Запада. Њихова нада да још није све изгубљено угасила се када је мандатар нове владе проф. Здравко Кривокапић успио да састави кабинет и презентује императивне циљеве за које ће се без остатка борити. У тим плановима се очитавао крах криминогеног система који је створио Ђукановићев ДПС са својим сателитима, економски опоравак земље и друштвено помирење, односно, политика која у центар интересовања ставља грађанина Црне Горе и његове интересе, а не интересе спољашњих и унутрашњих господаре неба и земље − како су они, свако са своје стране, себе доживљавали.
Дакле, полуге које су више деценија омогућавале бескрупулозну пљачку државних ресусрса и остваривање страних интереса почеле су да се руше пред њиховим очима. Немоћни да споља утичу на ове процесе, морали су потражити најслабије тачке у оквирима нове већине, како би макар за неко вријеме амортизовали ударце, и на крају вратили ствари на почетак кроз једну обрнуту перспективу. И нашли су их.
Тијесна парламентарна већина од почетка се са пуно муке кретала од циља до циља чинећи често концесије условима које су постављале оне партије које су у остваривању ових циљева видјеле могући губитак своје полититиче моћи. Ово се најјасније могло видјети након усвајања економске платформе „Европа сад“ и највљивања дефинитивног потписивања дуго очекиваног Темељног уговора са СПЦ.
Плашећи се да ова платформа не заживи под диригентском палицом Здравка Кривокапића − што би и те како оснажило позицију његове будуће странке − а плашећи се и потписивња Темељног уговора Здравковим пером − из малоприје споменутих разлога − Дритан Абазовић и УРА активирали су „команду 66“. То што су овим чином проиграли народну вољу изборену 30. августа и Црну Гору зауставили на путу напретка Абазовићу и УРИ очигледно не представља нарочит проблем.
Проблем им не предствавља ни то што ће дати нови вјетар у леђа ДПС-у омућавајући му у будућој констелацији односа повратак на власт. Све ово је изгледа мање важно у односу на политичку калкулацију УРЕ чији резултат је више него јасан.
Ако Здравко Кривокапић успије да оствари оно што је обећао грађанима, његова странка би на следећим изборима могла да привуче највећи дио умјрених гласача и попуни средњи политички простор − онај исти на коме управо УРА гради свој дискурс једине истински проевропске странке − што би у крајњем исходу обесмислило њену авангардну(!) политику и учинило је потпуно непотребном на политичком небу Црне Горе. Шта би онда радио Дритан и шта би у том случају радили са Здравком оваквим какав јесте?
Неће дуго проћи док добијемо одговоре на ова питања.
др Данило Медин
