Прво што сам написао на свом Фејсбук профилу 30. августа, у ноћи изборне побједе, биле су ријечи Борислава Пекића: „Слобода није тренутно осећање стања, него трајно осећање циља“.
Ове ријечи нијесу дошле као начин исказивања задовољства или еуфорије што је један чудовишни политички систем срушен; нијесу ни као исказ дефетизма или песимизима, већ су дошле као зебња да литијски дух побједе није прочистио душе политичких побједника, а то је постало јасно чим се власт почела дијелити по ширини и дубини система. Све што су литије донијеле: саборност, моралност, истрајност, духовност, фамилијарност – политички лидери су брзо убацили у своје страначке мреже. Опет да цитирам Пекића: „Не мења човек странку него странка човека“ – јер на то се своди суштина политичке мимикрије: поклониће се Богу, служити народу, нацији и демократији једино уколико то доноси страначки бенефит.
Заиста, ријетки су политичари који успијевају да се одупиру том демонском алгоритму, али проблем постаје драматичан тек када се освијести да ни гласачко тијело није другачије. То је онда драматска тензија на релацији: господар – слуга/џелат – жртва. Међутим, постоји у психологији нешто што се назива „драмски троугао“ (Стивен Карпман), те овом односу ваља дописати и трећег судионика „психо-политичке“ драме: спаситељ. Каква је услога спаситеља? Нешто нам Пекић каже о томе у свом знаменитом говору „Морални аспекти демократије“:
„Најкобнији систем мера, у том правцу, био је онај који је од припадности партији учинио крунски услов за стицање боље и повлашћене друштвене позиције. Све јавне функције, од важности за државу, у рукама су комуниста. Представничка тела, земаљска егзекутива, армија, полиција, судство, дипломатија, привреда, културне институције, итд. итд., само су специјализовани сектори партијског живота. На тај начин су из друштевног дјеловања искључени многи компетентни, способни, корисни и поштени грађани, неспремни да своје политичко уверење жртвују каријери.“
Према томе, улога спаситеља је да страда, а подједнако ће бити нападнут и од џелата и од џелатових жртава, и од политичара и од гласача. Спаситељ чини преступ тиме што није спреман, што одбија све понуде да жртвује своје врлине, знајући да би пристајање „на игру” морало завршити „жртвовањем туђих живота“ (Пекић).
Остављам по страни размишљање о архетипском потенцијалу ових психолошки релација (трансакција), покушавајући да останем на психо-политичкој структури споменутог троугла. Потребно је појаснити зашто се овај троугао уопште назива „драмским“. Једноставно је. Он се заснива на принципу психопатолошке игре/сукоба, у којем сви актери драме, заправо, теже да се ослободе своје улоге. Зато се дешава да „најкобнији систем мера“ подједнако важи и у комунизму, и у демократији, и у постлитијским временима. Зато се дух литија мора празновати свакога дана, јер спасења изван Цркве нема.
Милорад Дурутовић
